Digitalni prenos slike

Kompresivno očitavanje moglo bi da pomogne da uređaji kao što su kamere i medicinski skeneri efikasnije prave snimke. Ričard Baraniuk i Kevin Keli imaju novu viziju za digitalno snimanje: oni veruju da bi drugačiji hardver i softver mogao da učini kamere manjim i bržim, da prave snimke neverovatno visoke rezolucije.
Današnje digitalne kamere oponašaju filmske kamere, što ih čini veoma neefikasnim. Kada standardna četvoro-megapikselna kamera napravi snimak, svaki od njegovih četiri miliona senzora zabeleži svetlost sa jednim brojem, ti brojevi zajedno opisuju sliku. Zatim se na kompjuterizovanoj tabli kamere kompesuje slika, izbacujući većinu tih brojeva. Ovaj proces se postiže kroz baterije kamere. Braniuk i Keli, profesori električnog i kompjuterskog inženjeringa na Rajs Univerzitetu, razvili su kameru koja ne mora da kompresuje snimke. Umesto toga, koristi pojedinačni senzor snimka da sakupi dovoljno informacija da omogući najnovijim algoritmima da rekonstruišu sliku visoke rezolucije. U srcu ove kamere nalazi se nova tehnika nazvana kompresivno osećanje. Kamera koristi tehniku koja traži samo mali procenat podataka koji današnje digitalne kamere moraju da sakupe kako bi sastavile sliku. Baraniukov i Kelijev algoritam pretvara vizuelne podatke u pregršt brojeva koje brzo slaže u ogromnu mrežu. Pri tom, ima samo toliko brojeva, koliko omogućuje da algoritmi ispune praznine. To podesća na rešavanje Sudoku slagalica. Kada računar reši tu slagalicu, efikasno rekonstruiše kompletnu sliku iz nepotpune informacije.
Kompresivno osećanje je počelo kao matematička teorija čiji su prvi dokazi objavljeni 2004. Keli je pretpostavio da bismo mogli da vidimo prvu primenu kompresivnog osećanja za dve godine u sistemu koji pravi snimke i do 10 puta brže od današnjih skenera. On kaže da bi za pet do deset godina, tehnologija mogla da pronađe put do korisnika, omogućujući malenim kamerama za mobilne telefone da prave fotografije visokog kvaliteta i veličine postera.