Duplo ili ništa

Kada se prisetimo dana (godina?) prelaska sa 16 na 32 bita, iz ove perspektive nam je potpuno jasno da su proizvođači procesora mnogo ranije bili spremni za 32 bita, a da se dugo čekalo da Microsoft malo preradi Win32 API iz NT servera 3.51 (tačnije rečeno, da ispusti neke funkcije), nazove ga win32s i prosledi u tada aktuelni Windows 3.1x. Ako iole poznajete razlike između 16-bitnih i 32-bitnih procesora jasno vam je zašto je migracija morala da traje dugo. Naime, 16-bitni sistem još uvek koristi „segmentirani“ pristup memoriji, gde se adresa sastoji iz fizičke adrese unutar segmenta od 64 KB i pointera na odgovarajući segment. S prelaskom na 32 bita u suštini je ukinuta potreba za segmentiranjem, a problem rada 16-bitnog koda sastojao se u translaciji između ove dve vrste adresa koja se nazivala thunking. Pored toga, sam win32s API bio je prilično slabo dokumentovan, podložan brzim promenama, pa zli jezici kažu da je Microsoft upravo tada obezbedio sebi primat u softverskoj industriji pošto je jedini znao kako tačno win32/win32s API funkcioniše.
Prelazak sa 32 na 64 bita morao bi da bude znatno manje dramatičan i mnogo brži, pre svega zbog toga što su proizvođači procesora najpre prešli na 64 bita, a zatim pronašli i način kako da obezbede brz rad 32-bitnih instrukcija. Način adresiranja se ne menja, jer se i dalje barata fizičkim adresama, samo je sve poraslo. I registri u procesorima, i zahvat memorije, a nemali problem je i to što se duplo više žica razvlači po štampanim pločama da bi se obezbedio dobitak od 64-bitne arhitekture. Šta vredi 64-bita ako će procesori zahvatati podatke tako što magistrali saopšte niža 32 bita adrese, pa onda viša 32-bita, zatim uzmu prva 32 bita podataka, a zatim i sledeća 32 bita? Naravno, ne može baš sve da prođe bez multipleksiranja i trošenja ekstra memorijskih ciklusa.
Stvari su se znatno promenile kada je ipak odlučeno da bazna arhitektura sledeće generacije Microsoftovih klijenata i servera (Vista i Longhorn) bude 64-bitna, a da se 32-bitna verzija proizvodi još ovaj put, tek koliko da se premosti prelazni period. Kad već mora da se pređe na duplo, odlučio sam da se upustim u 64-bitnu avanturu, svestan da za mnoge stvari neće biti rešenja – barem u početku. A ni licence za Vistu nisu baš jeftine, pa kad se već diže…
Da podsetimo da licenca za Vistu (jedan serijski broj za odgovarajući SKU) važi bez obzira na to da li instalirate 32 ili 64-bitnu verziju. Morate da imate odgovarajući DVD (32-bitni ili 64-bitni), a instalacija će vas odmah upozoriti ako vaš računar (procesor) nije sposoban za 64-bitnu verziju. Dovoljno je da procesor bude 64-bit enabled, a ostatak hardvera će ga pratiti uz manje ili više pomenutog multipleksiranja. Funkcionalno ćete dobiti verziju Viste čiji ste SKU platili (Basic, Premium, Business, Enterprise ili Ultimate), a 32-bitna verzija Viste radiće i sa sistemima u kojima je 64-bitni procesor (ili procesori). Ostaje pitanje da li je trenutak da pređete na 64 bita jer je sada gotovo i nemoguće naći procesor koji nije 64-bit enabled, a kad je već procesor tu… Pokušaćemo da vam pomognemo iskustvima koja smo sakupili za ovo kratko vreme, a obaveštavaćemo vas i dalje.
Najpre treba sakupiti odgovarajući hardver koji po mogućnostima odgovara izazovima koje postavlja 64-bitna Vista. Prikazana Gigabyte P35-DQ6 bila je „ljubav na prvo uključenje“, pa smo je upregli sa 2 GB DDR2 memorije. Naravno, već u ovom broju možete da čitate ekskluzivni prikaz verzije modela sa DDR3 memorijom, ali dodatno čekanje bi samo produžilo agoniju, a u trenutku završetka broja, barem koliko mi znamo, to su bila dva jedina DDR3 modula na jugoistoku Evrope. U takvu ploču ide samo Intel Core 2 procesor, a kad već sve dupliramo, neka bude Quad. Postojeća grafika Sapphire x1900 GT pokazala se kao sasvim dobro rešenje za nekoga ko nije pasionirani igrač, a nešto kasnije na probu je došao i model XFX GF 8600GT – tek da probamo iz oba tabora.
U oba slučaja sve je lepo i brzo, ali prave probe nas tek očekuju kada se u većoj meri pojave DIRECTX 10 naslovi (možda već u verzijama kompajliranim za 64-bita), a zatim i veća najezda HD naslova na blu-ray ili HD DVD diskovima u kojima je naravno sadržaj kodiran nekim od H.264 derivata kodeka. Tada ćemo zapravo saznati šta je minimum i optimum grafičkog podsistema, jer obe pomenute kartice rade veoma brzo kada su u pitanju potrebe sistema, većina aktuelnih igara i multimedije kojima raspolažemo (DVD/DIVX). No, i tu moramo da se ogradimo – rade veoma brzo ako ne preterujemo s rezolucijom, što i nismo radili na Samsungu 960BF sa standardnih 1280×1024. Stvari se komplikuju ako pređemo na modernije wide formate – videli ste na našem uporednom testu 30″ model sa QWXGA rezolucijom (2560×1600). Grafička kartica koja sa blu-ray ili HD DVD diska uzima signal i renderuje ga u ovako visokim rezolucijama ili renderuje 3D igre na ovim rezolucijama svakako neće spadati u modele koji koštaju ispod 200 evra. Barem ne u početku…
Manimo se kalkulacija i spekulacija, konstatujmo da je ovaj hardver za sada dobar i da će istrpeti 64-bitnu Vistu. Instalacija na 250 GB WD disk je (potpuno neočekivano) prošla bez ikakvih problema, a rezultat je bio uredno popunjeni Device Manager. Jedina nepopunjena mesta bila su za Creative Audigy 2 karticu – nisam imao srca da se odreknem svog pozlaćenog modela koji ipak ima mnogo bolji zvuk od ugrađenih kodeka, a ni ATI Theater 550 Pro TV tjuner. Potrebni drajveri su brzo pronađeni na sajtovima Creative-a i ATI-ja, a za x1900 i Theater 550 Pro su u međuvremenu izašle i verzije drajvera 7.5 kojima smo prilično zadovoljni. Jedina malecka zamerka se odnosi na Catalyst Control Center koji povremeno „pukne“ (restartuje se) posle intenzivnijeg 3D korišćenja. Nije dakle do drajvera koji radi savršeno stabilno, već do kontrolnog centra kojim se kontroliše drajver i sama kartica. Zanimljivo je i da se stvar značajno proredila kada smo prešli sa 2 na 4 GB sistemske memorije.
Što se tiče NVIDIA drajvera, nije jasno zašto kompanija koja je napravila prvu DIRECTX 10 karticu ne pokazuje strpljenje kada treba fino doterati karticu za operativni sistem koji zapravo jedini podržava DIRECTX 10. No nema veze, potencijal postoji, pa će se dodavati opcije i popravljati bagići koji, ruku na srce, nisu dramatični. Jedini uređaj koji je na kraju ostao bez propisnog drajvera je obskurni Ntativrv01 koji pogoni „VI“ deo VIVO sistema x1900 kartice. Ne smeta mi mnogo što ne mogu da radim capture pomoću x1900 jer imam Theater 550 Pro s propisnim drajverima, ali moglo bi da vam nedostaje što više ne možete da radite video capture karticom kojom ste ranije mogli. Takođe, nema capture drajvera za ATI All-in-Wonder modele, a neizvesno je i da li će ih skoro biti, kao uostalom i novih AIW modela.
Pitanje capture drajvera je zapravo prilično osetljivo, jer su svi capture drajveri u prethodnim sistemima „pseudohardverski“ – prijavljuju se sistemu kao uređaj, a taj uređaj fizički ne postoji. Vista drugačije vrši enumeraciju kodeka, pa je moguće prijaviti kodek per aplication, tako da se on i ne vidi u sistemu. Posledica je da nijedna Web kamera još ne radi, a tek u toku pisanja ovog teksta smo ustanovili da je pre nekoliko dana Logitech postavio 64-bitne drajvere za svoje modele Web kamera. Čim probamo, obavestićemo vas kako radi.
Druga posledica je što ne možete da koristite kodeke za „filmske formate“ na koje ste navikli kao što su DIVX, Xvid… Olakšavajuća okolnost je što postoje 32 i 64-bitne verzije mnogih komponenti koje se instaliraju sa 64-bitnom verzijom operativnog sistema. Tako ćete moći da pokrenete Media Player iz Program Files (x86), koji će koristiti 32-bitne kodeke koji (u principu) mogu da se instaliraju. Drugi metod je da potražite neki paket 64-bitnih kodeka (npr. ffdshow ili K-Lite codec pack beta 0.4.0) i tako rešite većinu svojih problema vezanih za kodeke i gledanje filmova i raznoraznog videa.
Sličan problem vezan je i za Internet Explorer. Ako malo zagrebete ustanovićete da startovanjem Internet Explorera s Quick Launch toolbar-a zapravo pokrećete 32-bitnu verziju browser-a. Ako insistirate na 64-bita ustanovićete da ne možete startovati instalaciju flash plejera jer isti i ne postoji u 64-bitnoj varijanti. Na Adobe sajtu kažu da vredno rade na tome, a već su doradili Acrobat u verziju 8.1 jer je prethodna verzija imala nekih problema u komunikaciji s Vistom i pravima koja joj pripadaju. Trenutno stanje je takvo da se radu celokupnog paketa CS3 nema šta zameriti, iako se radi o 32-bitnom setu aplikacija. Još je lepše probati 3D Studio Max ili program Maya u pravoj 64-bitnoj verziji.
Što se uređaja tiče, sve što smo povezali na USB portove (osim pomenutih Web kamera) radilo je bez ikakvih dodatnih drajvera ili aplikacija, a to uključuje sve USB stikove, čitače kartica, fotoaparate, portabl medija plejere… Situacija će se razvijati u korist 64-bitne Viste, a prijatno smo iznenađeni što je već sada situacija daleko od dramatične.
ZAŠTO – zato…
Zašto možda ne biste želeli da instalirate 64-bitnu verziju? Ako još koristite neki od 16-bitnih programa, a to može da bude u slučajevima da su zaduženi za podršku nekim specijalizovanim uređajima poput mernih, medicinskih i slično, zaboravite na 64-bitnu Vistu – XP će vam napraviti odgovarajuće okruženje za takvu aplikaciju, ali taj modul je iz 64-bitne Viste jednostavno izbačen. Ne pomažu nikakve vradžbine… Dobro, to je tehnološko ograničenje, ali neke 32-bitne aplikacije koriste zastarele (ali besplatne) 16-bitne programe za instalaciju i to sprečava pokretanje programa koji bi sami po sebi radili bez problema. Ako imate specifičan ili veoma drag komad hardvera za koji ne očekujete drajver ili nemate strpljanja da ga čekate, bolje je da odustanete – i 32-bitna verzija radiće sasvim dobro. Vista 64, naime, neće prihvatiti nikakav drajver koji nije overio Microsoft (unsigned) i jednostavno mu neće dozvoliti da komunicira s kernelom. To je dodatna mera opreza koja ne postoji u 32-bitnoj verziji.
Koji su onda razlozi „za“? Najpre, dodatne mere sigurnosti – spisku treba dodati pravu Data Execution Protection koja se odvija u saradnji sa NX (No Execute) mehanizmom 64-bitnih procesora. Varijanta DEP-a u 32-bitnoj verziji daleko je ranjivija i ne oslanja se na hardver. Druga dodatna mera je Address Space Layout Randomizer koji startuje sistem na slučajnom memorijskom ofsetu (1-256) što daljinske napade gotovo uvek obezvredi. Najzad, Kernel Patch Protection je predmet rasprave između Microsoft-a i proizvođača sigurnosnog softvera: za sada je 64-bitni kernel potpuno siguran, ali čujemo da će Microsoft otvoriti mogućnost određenim proizvođačima da pod kontrolisanim uslovima petljaju po njemu. To će se desiti već u Service Pack-u 1 koji se, prema tvrdnjama iz Microsoft-a, očekuje možda u oktobru ili do kraja godine…
Ako vam sigurnost i nije najvažnija stavka, obratite pažnju na brzinu i količinu raspoložive memorije. Za sve 32-bitne verzije maksimum memorije je 4 GB, a samo 2 GB može biti dodeljeno za rad jedne aplikacije (isto kao i kod XP-a). 64-bitna Home Basic Vista može da koristi do 8 GB memorije, Premium izdanje koristi do 16 GB memorije, a sva ostala izdanja testirana su sa 128 GB memorije (sistema s više memorije prosto nije bilo na raspolaganju). Naravno, i aplikacije mogu da koriste više memorije, pa se rad 64-bitne verzije 3D Studio Max-a uopšte na može meriti s radom 32-bitne vezije, što se naročito odnosi na primere koji zbog komplikovanosti scene i velikih tekstura zahtevaju daleko više od 2 gigabajta memorije.
Ako ne spadate u one suviše nestrpljive, instalirajte 64-bitnu verziju jer će čak i vaše 32-bitne aplikacije raditi brže. A drajveri i aplikacije će doći ubrzo, možda mnogo brže nego što mislimo.