Felatio ad absurdum

Ukoliko verujete da svoj auto možete otključati uz pomoć mobilnog telefona, spadate, žalimo slučaj, u soj ovčica i devojčica kojima se može prodati rog za sveću. Ako ste spremno poverovali da je glasoviti tajkun poginuo u saobraćajki, da je tuce ljudi u Sremu netragom nestalo zarad distribucije vitalnih organa a da se po šoping centrima majkama otimaju deca koja postaju plen u lancu trgovine ljudima, verovatno ste žrtva urbanih legendi, fantastičnih priča u koje se tim više veruje što su manje istinite i o kojima se više govori nego piše.
Živa mašta, ostaci primitivne i mitske svesti ili štogod treće, tek, urbana legenda zapatila se u većinsko urbanoj Srbiji bez mnogo muke i buke. Lažne vesti, obmane i konstrukcije pratili su ovdašnje odrastanje kao kašalj, boginje, prva ljubav i građanski rat – nekom obrnutom logikom, što smo stariji, urbane legende su apsurdnije, ali time i uverljivije. U detinjstvu je ovaj vid usmene književnosti služio zastrašivanju, pa su životne doze stresa otpočele pričom o tamnoputim ženama koje kradu decu ili mogu da im uvračaju smrt samo jednim pogledom u oči, dlanove i zube. Tek što su devojčice i dečaci počeli kraj starih prosjakinja da hodaju uspravni i osmehnuti, načuli su vest o telefonu koji je uveden direktno u grobnicu poginulog mladića i preko kog se neprekidno emituju najnoviji muzički hitovi: okretali su telefonski broj u Mostaru, uvereni da slušaju muziku s onog sveta. Pa onda merenje bioenergije uz pomoć novčanice na dlanu čiji se krajevi izvijaju naviše. Pa potom ekonomske krize i ratovi, kad urbane legende od usmene dezinformacije postaju legitimni deo medijske indoktrinacije, sa pričama da slavne ličnosti pripadnike drugih nacija bacaju lavovima ili pak da u zoni borbenih dejstava vojnici iz pancira istresaju metke kao prašinu iz tepiha.
Internet je isuviše brzo i lako je postao rasadnik urbanih legendi. Elektronska pošta ne služi samo da vam arapska princeza i nigerijski tajkun obećaju milione dolara, već i da vam dobronamerne duše objasne kako se u tampone stavlja azbest da bi žene više krvarile i tako rečeni artikl više trošile, da je žalfija kancerogena u Srbiji a lekovita u Kini, ili pak da antiperspiranti izazivaju rak dojke. Ovakva upozorenja praćena su napomenama da poverljive informacije stižu od persone koja je tu nedavno postala doktor medicine u Koloradu ili gdegod slično. Zastrašujuće urbane legende prate i one utešne: tako „postoje studije“ koje pokazuju da rizik od raka dojke smanjuje – felacio na redovnoj bazi!!!! I to za četrdeset posto, kako tvrdi istraživanje izvedeno na državnom univerzitetu Severne Karoline; da je privatni, i na felacio i na procente pala bi senka sumnje. Ovako, citirana je čak i uvažena doktorka nejasne etničke pripadnosti Inserta Šaftir, koja obavlja felacio jednom dnevno ne bi li smanjila svoje šanse da oboli.
Na sajtu snopes.com ili urbanlegends.about.com možete pročitati silu luckastih vesti i neproverenih činjenica koje sve imaju auru poluistinitosti: kad pogledate samo one koje se tiču kućnih ljubimaca, brzo zaključujete da čak i pored poslovičnog bezumnog obožavanja pernatih, dlakavih ili čekinjavih stvorenjaca koja trpe suživot s nama dvonošcima nešto ne štima. Tako su u američkoj državi Mejn pre neki dan brat i sestra nasrnuli jedno na drugo zbog disputa oko brijanja kućnog ljubimca. Osamnaestogodišnja devojka htela je da obrije mačku kako bi joj istrebila buve, a četiri godine stariji brat pokušao je da zadavi sestru sa čudnim idejama, potom pobegao od kuće, pa ga policija, ironijom sudbine, tražila uz pomoć pasa goniča. Hepiend ove lude priče svodi se na porodični konsenzus da buve ipak treba trebiti klasično, pomoću praška za iste. Mišel Šmic iz Minesote podnela je prekršajnu prijavu protiv komšinice koja je kućnu ljubimicu, prasicu Alanu, doterala od kontrolisanih dvadeset do impozantnih osamdeset kilograma žive vage. Pošto je vlasnica ime svoje prasice istetovirala na ruci, razumljivo je da joj ovakvo zlostavljanje kljukanjem nije baš lako palo: odlučila je ipak da se sa susetkom ne ćera baš do suda, obaveštava glasilo zanimljivog imena Vinona Dejli Njuz.
Bizarne anegdote lako je odbaciti, ali šta sa urbanim legendama o ugrožavanju zdravlja, kojih je ipak najviše? Uzeti ih sa zdravom dozom rezerve smatra se strategijom bolesnog čoveka. U jednom imejlu se, pre tri godine, pojavila pedantna statistika o količini olova u ruževima za usne različitih proizvođača u kojoj su ubedljivo prednjačile marke Iv Sen Loran i L’Oreal. Mogućnost da budu otrovane ili zakače kancer žene su mogle i same da provere, navodno tako što bi po štrafti ruža izvučenoj na nadlanici prevukle zlatnim prstenom. Ukoliko nakon kontakta sa zlatom ruž pocrni, olovo je tu! Ovakve legende obično su delimično tačne, zasnovane na činjenici da, recimo, olova u tragovima može biti na neverovatnim mestima, uključujući i čokoladu – ali, naglasimo ono što legenda vešto krije, u tragovima. Demistifikacija podrazumeva suviše dosadnih lekcija iz fizike, hemije ili matematike. Lepše je verovati u glupost i naslađivati se propustima jer se, navodno, u porciji Mekdonaldsovih krilaca našla pileća glava, a elitni restoran u Atlanti spravlja jela od miševa i pacova.
Nepotrebno je pominjati da su posle urbanih legendi o zdravlju najprimamljivije one o poznatim ličnostima. Da li je Dženifer Lopez osigurala svoju stražnjicu svakako je manje zanimljivo od brojnih fantazmi koje se pletu oko smrti princeze Dajane kao nekad oko Krcunove pogibije. Da li se na mestu nesreće pojavio fantomski „fijat uno“ u kome je sedeo agent MI6 prerušen u paparaca ili su princeza i njen dečko Dodi inscenirali smrt da bi se povukli u miran život daleko od javnosti? Četiri miliona funti utrošenih na policijsku istragu nisu bile dovoljne da zatrpaju glasine i fantastične ideje.