Hari Poter i smrtni spojler

Posle još jednog, nikako poslednjeg, talasa poteromanije – šuška se da se, blago nama, priprema „Haripedija“ – osvedočili smo se ponovo da svaka medijska igranka sledi unapred iscrtane plesne korake. Objavljuje se na sva zvona da postoji tajna, a istovremeno zabranjuje potraga za njom; apeluje se na suzdržanost milionskog auditorijuma, a njegova mašta golica se iz svih oruđa.
Zavođenje se tako pretvara u mučenje, u neki vid medijskog harasmenta koji bi valjalo bar ublažiti ako ne sprečiti. Histerično iščekivanje sedme i finalne knjige o Hariju Poteru malo je olakšala jedna od vodećih književnih terminatorki, kritičarka Njujork Tajms“ Mičiko Kakutani. Objavila je prikaz sedmog toma prva na svetu: njen tekst pojavio se puna dva dana pre izlaska knjige.
Postupak uglednog američkog lista izazvao je titanski bes uglavnom smirene i obazrive Džoane Rouling, bestseler autorke koja ima manje šarma i harizme čak i od Dena Da Vinči Brauna, ako je to ikako moguće. Literarna Madona koja je za deset godina pisanja zaradila zamak u Škotskoj a na četrdeseti rođendan već imala milijardu dolara u džepu odreagovala je netipično oštro, baš kao da je lično Voldemor pokušao da je reketira.
Ne bi se reklo da je postojala opasnost da će armije poterofila od devet do 99 godina na potezu od Aljaske do Australije pohrliti ka kioscima i kompjuterima kako bi na osnovu dijagnoze Kakutanijeve odlučili vredi li sedma knjiga svih trideset pet dolara. Ne bi se reklo da bi Roulingova aranžirala diverziju protiv sebe same – sem ako to nije diverzija knjizi u prilog…
Sa znanjem autorke ili ne, tek, „nepočinstvo“ se dogodilo, i to ne u tabloidu, već u listu koji se neretko ocenjuje kao „ultra trezven“. Očigledno je Njujork Tajms odlučio da zajaše talas Poterove popularnosti i postane heroj dana na njegov račun. Jer, lepo je napisao Robert Mekram u Obzerveru ono što inače svi misle: „Hari Poter nije knjiga: to je brend, franšiza, događaj“ – događaj koji se „upisuje u rokovnik kao datum konjskih trka u Askotu i početka turnira u Vimbldonu“. Zašto mu onda ne ukrasti malo publiciteta?
Tek nakon čitanja prikaza nastaje prava zabuna: Kakutanijeva ne samo da nije otkrila ništa krucijalno nego je, naprotiv, golicala čitaoce upravo po pravilima kampanje. Da li se Roulingova naljutila što je Kakutanijeva knjige o Poteru nazvala monumentalnim i čarobnim epom, ukorenjenim u književnu i holivudsku tradiciju od grčkog mita do Dikensa, od Tolkina do „Ratova zvezda“? Da li je problem u tome što je Hari nazvan epskim junakom nalik kralju Arturu, Spajdermenu i Luku Skajvokeru? Da li se uvredila zato što tekst otkriva da će nam se od epiloga koji „jasno razrešava sudbine“ (!) zalediti krv u žilama i „srce zakucati brže“? Ili joj je možda zasmetala uzgredna napomena da je knjiga nabavljena 18. jula u jednoj njujorškoj „prodavnici“? Kako je urednik književne rubrike Njujork Tajmsa naknadno izjavio, naišli su na knjigu i kupili je. Ovo objašnjenje ne otkriva ništa i ne optužuje nikog, kao što ni tekst Kakutanijeve ne kvari užitak čitaocima. Međutim, Poterova mama ljutito je rekla da žali što su američke novine objavile „spojlere u vidu književnih prikaza“.
Neprevodiva reč za pokvarenu zabavu i uništeno iznenađenje odnekud se smatra rak-ranom Interneta: nema sajta koji se bavi knjigama ili filmovima da nije iskićen upozorenjima o tome kako ne treba da čitate dalje jer možete naići na spojlere. Možda je od „rak-rana“ mnogo bolji izraz „fantomski bol“ – neće valjda svaki umetnički ili medijski doživljaj, od čitanja „Hamleta“ do gledanja „Psiha“, biti nepopravljivo zatrovan ako vam otkriju kraj?
Vlasnica jedne bruklinske knjižare odlučila je da u noći izlaska sedme knjige o Poteru drži žurku samo za odrasle (sa sve sangrijom iz veštičjeg kotla). Naime, kad je za prošlu knjigu pravila program za decu, jedna devojčica je odmah na početku otvorila poslednju stranicu i ciknula: „Snejp je ubio Dambldora!“. Da je dete baš tolika kvariigra, knjigu niko ne bi ni kupio. A ni Kakutanijeva nije baš prva otškrinula tajna vrata.
Sa Harijevim spojlerima počelo se mesec dana pred izlazak knjige: najpre je haker Gabrijel, kao pravi burevesnik, objavio da je provalio u kompjutere britanskog izdavača „Blumzberi“ i otkrio ime dvoje junaka koji će stradati. Melisa Aneli, vebmasterka sajta leakynews.com, objavila je da neće davati prostor spojlerima, premda je baš njoj pred izlazak šeste knjige od anonimnog čitaoca navodno iz jedne vojne baze u Maleziji stigao kratak rezime zapleta i vest da će Dambldor umreti. Mugglenet.com je svojevremeno na sličan način i u slično vreme obavešten o smrti Sirijusa Bleka u petom delu Poterijade. Nekoliko sati pre objavljivanja sedme knjige na blogu „Gardijana“ pojavio se pedantan spisak sa imenima jedanaest likova i brojevima stranica na kojima će poginuti.
Zahvaljujući dugo najavljivanoj mogućnosti da će se serijal o Poteru završiti smrću derana čarobnjaka (videti „Virtuelnu književnost“ od 26. jula 2006), u orbitu je izletelo i zanimanje „ekspert za dečiji bol“, ili „žalobni savetnik“. Savetnica Heder Servati, sa univerziteta Perdju u Indijani, objasnila je „stručno“ da svi žalimo za stvarima za koje smo vezani, i ispričala kako se gušila u jecajima dok je završavala čitanje knjige. Sajtovi poput muggle.net i harrypotterfanzone.com prepuni su vapaja i ispovesti koji otkrivaju uzbuđenje, tugu i frustraciju uprkos tome što se poslednja knjiga o Hariju završava rečenicom „sve je bilo dobro“.