Hormonsko minsko polje

Suprotno mišljenju mnogih, televizijske serije potkazuju život – štaviše, i predskazuju ga. Ne treba nikad naivno pomisliti da su u svojoj univerzalnosti otišle predaleko od realnosti, ili pak da stvarnosti dišu za vrat: one su vrlo često tačna mera onih mehanizama i funkcija koji važe u svakodnevici.
Ma koliko bile destilovani život u vakuumiranim scenskim situacijama, sitkomi i sapunice imaju zajedničke ciljeve, uprkos svim poetičkim razlikama. Iako su sitkomi zasnovani na krajnje uprošćenim, jednodimenzionalnim junacima koji se ne menjaju niti razvijaju koliko ni papagaj ili robot, sapunice obilato rabe hronološku i kauzalnu progresiju u razvoju lika. Dok Vil, Grejs i ekscentrična, mentalno stagnantna nejač iz „Sajnfelda“ uglavnom trče u krug, i „ostaju uvek isti“ (kako to semantički nakaradno kaže jedan šlager), Ali Mekbil i ekipa Keri Bredšo uče neke lekcije o životu, sazrevaju ili se daju pripitomiti, posustaju ili odustaju od nekih zacrtanih planova, što je takođe znak pozitivne promene.
Britanska sapunica „Ko te šiša“ je na prvi pogled samo sjajna parodija komedije naravi i romantične drame, i samo u prvom trenutku deluje kao duhovita ekskurzija do naličja žanra i natrag. Priča o mančesterskom frizeraju vešto je obrnula stereotip na koji smo se navikli u američkim serijama: „Vil i Grejs“, „Sajnfeld“ ili „Ali Mekbil“ zasnivaju se na principu „prijatelji kao porodica“ (the family of friends), ali „Ko te šiša“ uspostavlja porodicu kao zajednicu prijatelja. Porodica je prostor za ispovedanje i promiskuitet, za laž i podršku. Porodica je jedinstveni front nesavršenih, disfunkcionalnih i neodgovornih, front različitih i sukobljenih čija je potpora monolitna i unisona.
No upravo parodija međuljudskih odnosa, inverzija vrednosti i podrivanje konvencija učiniće da „Ko te šiša“ najviše zaliči na realan politički život. Ova televizijska drama urnebesni paradoks postavlja kao zakon svakodnevice. Jer, gde to ima – gde, sem u političkoj alegoriji parlamentarnog života? – da se više puta ženjen čovek vrati u rodni grad kako bi ponovo osvojio ljubav svoje mladosti, pa u tome uspe, ali tek nakon što spava sa njene tri sestre u roku od nepuna dvadeset i četiri časa, a ona dotadašnjeg supruga prepusti svojoj maloletnoj, netom iz tame hraniteljske porodice izronjenoj kćeri? Mogućnost da bivši muž postane sadašnji zet, a bivša žena buduća svekrva nije nimalo virtuelna kad posmatrate direktne prenose političke preljube na televizijskom ekranu. Političko-etnička otimačina oko pobednice Evrosonga takođe je uzličila na rodovsko spletkarenje, ali i familijarno svojatanje na čijoj je meti onoliko bila samo jedna fiktivna osoba – Živka ministarka.
Zakoni ljubavi i politike su stožer televizijskih serija, i sitkoma i dramedija, i romkoma i sapunice. Otud nije čudno da se serije smeštene u profesionalno okruženje kao što su „Ali Mekbil“ i „Uvod u anatomiju“ najviše bave politikom emotivnih odnosa, suzama i frustracijama, porodičnim turbulencijama i provizornošću ljubavnih veza. Iako je serija o stažistima iz Sijetla deceniju mlađa od one o bostonskoj advokatici, vezuje ih predstava o neudatoj mladoj ženi kao hormonskom minskom polju. Oba televizijska proizvoda doživljavaju uporne kritike zbog ruganja ženskoj fragilnosti i labilnosti: na akllp.com Ketlin Vu se ogorčeno pita kakav uzor može biti Ali Mekbil devojčici koja želi da upiše prava; guglovanje brzo dovodi do obilja ne sasvim neozbiljnih studija o licu i naličju postfeminizma u američkim televizijskim serijama. Kao što se kaže u jednom nedavnom naslovu iz Njujork Tajmsa, njihove junakinje su „ambiciozne, ali krhke“, u isti mah kompetentne i otkačene, a glavna teza autorke članka glasi da televizijske serije nipodaštavaju žene više nego što to čine stihovi hip-hop pesama. Nimalo prejaka reč: „Ali Mekbil“ je već od reklamnog slogana za seriju („uspešna i rastrojena“) najavila model junakinje koja je preosetljiva i nestabilna – drugim rečima, njena profesionalna kompetencija obrnuto je srazmerna njenoj emotivnoj zrelosti. „Uvod u anatomiju“ preuzeo je gotovo rešenje: većina ženskih likova je u procepu između osećanja i obaveza, a emotivni disbalans postavlja se kao prećutni uslov muške žudnje i omiljenosti u ženskom društvu.