Industrijalizacija kreativnosti i ekonomija znanja

Zoran Hamović Medijska delatnost u kulturu unosi neprekidno tehničke inovacije i najsavremenija tehnološka dostignuća pa se često obeležava sintetičkim pojmom tehnokultura. Spoj kulture i tehnologije, brzina komunikacija i dostupnost informcija obrazovali su virtuelni prostor koji omogućava univerzalnu i jednovremenu povezanost. Medijska delatnost zahvaljujući globalnom uticaju podstakla je stvaranje novih tipova društvenog ustrojavanja, raspodele političke moći i razvoja tržišnih

potencijala.
Ona predstavlja važnu oblast ekonomije, generator razvoja i strateški resurs, jedan od danas najprofitabilnijih njenih segmenata. Budući da je zasnovana na modelu masovne proizvodnje i da je namenjena masovnom auditorijumu, ona predstavlja oblik komercijalne kulture, a njeni proizvodi su robni artikli namenjeni udovoljavanju i još više neprekidnom razvijanju potrošačkih zahteva i podsticanju potrošnje. Talenat, stručno znanje i kreativnost zato su sve više angažovani u službi oblikovanja i isticanja statusnih simbola potrošačkog sveta.
Kreativnost i kreativne industrije postale su ključne reči savremenog doba, a najveći izazovi – naučni i društveni, u otkrivanju i usvajanju onog što se krije iza paradigmatičnog pojma – ekonomija znanja. Još je nazivaju i kretivna ili nova ekonomija. Kreativnost, nekad tumačena kao bogom dana, prihvatana kao neuhvatljivo nadahnuće genijalnih pojedinaca, ne može se više svoditi na slučajnu inovaciju – spontani čin pojedinačnog izumitelja. Nespoznatljivi iracionalni putevi inspiracije i talenta, pojedinca ili grupe, mogu biti značajan udeo u kreaciji, ali osnovu i određujući faktor čini razvojni kontekst odnosno podsticajna socijalna sredina. Danas je kreativnost demokratizovana, čak povezana sa, do skora neprihvatljivim, gotovo kompromitujućim okruženjem.
Stupajući u dobrovoljnu vezu sa industrijom kreativnost je postala samo spoljni, vidljiviji deo široko prodorne kreativne ekonomije kojoj je glavna moneta intelektualna svojina. Podsetimo se samo da se radi o mreži već uspostavljenih legitimacija karakterističnih oblasti ekonomske zaštite, od knjige i kulture poznatim kao autorska prava (copyright), zatim patenti (naučni, istraživački, inovacije ili razvojna unapređenja) brendovi odnosno robne marke, dizajn, pa sve do poljoprivrede, preciznije biotehnologije. Nova ekonomija rasprostirući svoje potrošački motivisane delatnosti kulturu je ‘korumpirala’ i neutralisala formama popularnih i komercijalnih vidova zabave. Stvaralački, umetnički sadržaj kulturnog sektora funkcionalizovan je i postao ključni sastojak snaženja marketinga države, oplemenjivanja gradskih struktura, razvoja turizma i unapređenja kvaliteta života. Time je kreativna ekonomija bitno uticala na proširenje definicije kulture. Pojednostavljenom funkcionalizacijom i serijskom proizvodnjom stvaralaštvo je oslobođeno autentičnosti i aure nedodirljivosti što povlači za sobom ukidanje zaštićenog i privilegovanog statusa kulturnih proizvoda na tržistu, a kreativnost se usmerava na motivisanje potrošnje.
Kris Bilton duhovito zapaža da se zahvaljujući usponu i popularnosti neoliberalističke doktrine u praksi dogodio preokret u kome je kreativnost tradicionalne industrije zamenjena industrijalizacijom kreativnosti. Novo industrijsko doba počiva na ekonomski produktivnoj povezanosti informacije, komunikacije i kreacije. Pjer Burdije jos 1979. godine uvodi termin ‘simbolička dobra’ koja bivajući sve važniji tržišni segment ulaze u korpus onog što isti autor obeležava kao ‘kulturni kapital’. Neprekidno uvećavanje prodaje ‘neopipljivih’ proizvoda to jest intenzivan rast tržišnog učešća intelektualne svojine omogućili su uslove da se govori o ozbiljno definisanim i usmerenim ekonomskim potencijalima kreativnosti. ‘Kako ljudi mogu da zarade novac od ideja’ ,dovoljno indikativan podnaslov knjige ‘Kreativna ekonomija’ Džona Hokinsa, demistifikuje sadržaj ‘nove’ ekonomije, ekonomije znanja i daje najbolji uvid u suštinu socijalnih promena koje su nastale zahvaljujući iznošenju ‘zaštićenih’ ideja na svetsku pijacu.
Kreativne industrije imaju vodeću ulogu u ekonomiji znanja gde je razmena robe istisnuta ekonomijom zasnovanom na idejama, odnosno znanju i informacijama. Teorijski gledano kreativne industrije, smatra Rob Mur (Education and society,128 s), predstavljaju novi ekonomski model koji karakterišu samozaposlenost, autonomija i fleksibilnost, visoko obučena radna snaga, sačinjena od veoma motivisanih ‘frilensera’ uključenih u timove ili mreže specijalista i stručnjaka. Ekonomija znanja je takva ekonomija u kojoj je veliki deo radne snage pod snažnim uticajem nauke i tehnologije i ‘uključen (..) ne više u fizičku proizvodnju i raspodelu materijalnih dobara već u njihovo oblikovanje, razvoj, tehnologiju, marketing, prodaju i održavanje’ (E. Gidens, 382).