Junaci našeg doba

Ako verujemo da razvojna linija ljudskog roda ima uzlaznu putanju, jesmo li optimisti ili naivni? Takozvani realni život pozicionira se uvek u neočekivanom preseku devojačkog spomenara i svakodnevnog košmara, između virtuelne idile i realnog beznađa. I naša očekivanja su uvek na strogo disciplinovanoj sredini, na ničijoj zemlji između lude nade da su svi ljudi dobri i dubokog očajanja što niko ne valja. Sumnjamo da je gospoština masovna pojava, ali nekako verujemo da smo se distancirali od primitivizma sa početaka evolucije.
Jer, plemeniti divljak može ispasti čudo od poslušnosti i dobrote, kao Robinzonov Petko, ukoliko je uspešno naučen da disciplinuje sopstveno zverstvo. Ako nije, onda će kao domorodac iz proze Tame Dženovic pojesti svoju zaručnicu nakon što se malo odomaći na Menhetnu. I plemeniti divljaci ovdašnji umeju da mašu parolama u taktu koračnice i dnevnice, a mnogom oku pod mrenom osobito prija taj mutni prizor. No potom graciozno usaglašeni članovi ansambla skinu parole, a ostanu im motke, obogaćene moralnim imperativom iz već pomenute koračnice. Na kraju burnog dana, dnevnicu će jedni nositi ispod oka, a drugi ispod pazuha.
Razvoj svega, pa i roda ljudskog, podrazumeva profinjavanje: ne samo sticanje finoće, nego i uspostavljanje osobenosti – finih razlika. Dugo vajane razlike nestaju u mnoštvu, u naučenoj koreografiji.
Virdžinija Vulf je zamerala romanopiscima viktorijanske i edvardijanske epohe da su propustili nešto bitno: da puste književnog junaka da govori u svoje ime. Umesto glasa protagoniste, mi čujemo glas pisca koji želi da nas hipnotiše činjenicama. Taj pisac očekuje da mu bezrezervno verujemo i da bezrezervno podržimo iluziju koju je stvorio, da verujemo njegovoj slici sveta, ne puštajući da glas njegovog junaka kaže šta misli. Slika koju nam pisac predočava nije realna, ali je verodostojna; da bismo joj verovali, moramo se ipak malo odmaći od nje. Slika se ne vidi bolje ako pokušate da gurnete glavu u ram. I književnost je, otud, nužno dvodimenzionalna.
To, ipak, ne znači da su i junaci mutni kao loše novinske fotografije. U slici književnog teksta jasno se razaznaju karakterne crte na portretu i silnika i mučenika. Tehnologija je ukinula nejasnost koja je za umetnost ponekad spasonosna: Jutjub nemilosrdno prikazuje i posrtanje pijane operske dive, i patikaški pohod obeskosovljene mladeži.
Junaci našeg doba su u priličnoj meri antijunaci – ne toliko zbog viška drskosti, koliko zbog manjka stida. Lutke s naslovne strane Internet sajtova ne poziraju u izlozima, već ulaze u njih da bi se opskrbile. Dvodimenzionalnu sliku izloga, sliku u koju gledamo i od koje smo odvojeni nevidljivom, ali realnom preprekom, one su pretvorile u trodimenzionalnu, otvorenu, anarhičnu i divlju. Kad nestane graničnik između slike obilja s onu stranu izloga i činjenične nemaštine sa ove, horde virtuelnih rođaka Robina Huda i Super Hika utrčaće u sliku i očerupati je; odneti vaskoliko bogatstvo najsiromašnijima duhom i odelom, odnosno sebi samima.
Prvi patikaški pohod u Srbiji opravdavan je tranzicijom: ova čarobna reč ima status pasvorda, jer se pretvorila u neku vrstu indulgencije – oproštajnice koja otkupljuje svaki greh mržnje, krađe, ubistva. Ova reč je uspavanka za svaki manjak discipline i višak primitivizma.
Književnost govori o ljudima. Reč za književnog junaka, „karakter“, izvedena je iz grčkog glagola kharassein(žigosati, seći, grebati). Karakter je onaj ko nosi beleg ili obeležje: grčka reč asocira na urezivanje crtice po dotad netaknutoj glinenoj pločici. Junak ili karakter jeste tako osoba sa obeležjem, biće razlike. Što je osobeniji, to je uspeliji, iako ga razlika koju na njemu vidimo može, isto tako, i strašno nagrditi, pretvoriti u robu sa greškom.
Književnom junaku može se pristupiti isto kao stvarnom ljudskom biću. Književni likovi i ličnosti iz života mogu se posmatrati, po rečima jednog teoretičara proze, kao „protagonisti svojih sopstvenih namera“. A za ljubav istine dodajmo – ili pak kao instrument tuđih.