Kako se Internet promenio na gore za 50 godina

Kompjuterska mreža, poznata kao Arpanet, se bazirala na njegovoj matematičkoj teoriji o razmeni paketa između različitih računara. Danas je Internet globalna mreža koja povezuje kompletno čovečanstvo i evoluira u različitim pravcima.

Verovatno nema potrebe previše naglašavati transformacionu ulogu koju je Internet odigrao u životima svih nas. Premda se novije generacije verovatno ne sećaju, budući da današnju digitalnu eru uzimaju zdravo za gotovo, Internet je doneo enormnu količinu znanja u razne kutke sveta, omogućio instant komunikaciju, kreiranje potpuno novih načina poslovanja, ali i načina života. Stoga je verovatno najbolje poslušati profesora Klajnroka i njegov doživljaj današnjeg dana:

“Kada smo moj tim diplomaca i ja poslali prvu poruku preko Interneta te tople večeri u Los Anđelesu u oktobru 1969. godine, niko od nas nije mogao da pretpostavi da ćemo pokrenuti svetsku revoluciju i globalni fenomen. Nakon što smo ukucali dva prva slova u kompjuterskoj sobi na UCLA univerzitetu, “L” i “O” kao početak reči “LOGIN”, mreža je pala. Tako smo isporučili prvu poruku koja se sastojala od dva slova, koja je bila neželjena, ali u isto vreme snažna i gotovo proročanska.

ARPANET, kako se tada zvao, je bio dizajniran kroz saradnju vlade, industrije i akademije, tako da su naučnici mogli da međusobno pristupaju kompjuterima i razmenjuju značajne informacije o istraživanjima, na taj način štedeći vreme, novac i vreme potrebno za putovanja. ARPA, ili Advanced Research Projects Agency, (današnja “DARPA”) je dodelila ugovor naučnicima u privatnoj firmi Bolt, Beranek and Newman kako bi implementirali ruter, odnosno Interface Message Processor kako se tada zvao; UCLA je odabran da bude prvi čvor u ovoj inicijalnoj mreži, prenosi portal Pcpress.rs.

Do decembra 1969. imali smo samo četiri čvorišta: UCLA, Stanford Research Institute, University of California-Santa Barbara i University of Utah. Mreža je potom počela da raste eksponencijalno, povezavši 100 računara do 1977. godine, 100.000 do 1989. godine, odnosno milion početkom devedesetih, do milijardu računara u 2012. godini. Danas internet povezuje više od polovine svetskepopulacije.

Na tom putu smo se stalno iznenađivali novim primenama i neočekivanim upotrebnim vrednostima koje su otvarale potpuno nove prilike, ali i sticale veliki broj poklonika širom Interneta. Tu spadaju e-mail, World Wide Web, peer-to-peer deljenje fajlova, sadržaji koje generišu sami korisnici, Napster, YouTube, Instagram, društvene mreže i tako dalje. Možda će zvučati utopijski, ali u ranim danima smo uživali u kulturi otvorenosti, kolaboracije, deljenja, poverenja i visokih etičkih standarda. U tom duhu je Internet stvoren i razvijan. Znao sam sve na ARPANET-u u tim ranim danima i svi su se lepo ponašali. Zapravo, takvo ponašanje je trajalo tokom čitave prve dve decenije postojanja Interneta.

Danas verovatno niko ne percipira Internet kao bezuslovno divno, otvoreno, kolaborativno mesto vredno poverenja i visokih etičkih standarda. Kako se medijum kreiran za razmenu podataka i informacija pretvorio u nešto što je upitno? Kako smo od kolaboracije došli do konkurencije, od konsenzusa do nezadovoljstva, od pouzdanog digitalnog resursa do nečega što širi upitne informacije?

Pad je počeo početkom devedesetih kada se neželjena pošta pojavila u isto vreme kada se pojačavala težnja za unovčavanjem interneta, koja je duboko zašla u svet potrošača. To je omogućilo da se pojave mnogi aspekti mračne strane (prevara, povreda privatnosti, lažne vesti, uskraćivanje usluge itd.). Takođe je promenila prirodu tehničkog napretka i inovacija na Internetu, jer je averzija prema riziku počela da guši raniju kulturu. Trenutno još patimo od tih promena. Internet je dizajniran da promoviše decentralizovane informacije, demokratiju i konsenzus, zasnovane na zajedničkim vrednostima i činjeničnim informacijama. U ovome je, nažalost, Internet propustio da ostvari težnje svojih osnivača.

Kako je privatni sektor dobio sve veći uticaj, njihove politike i ciljevi počeli su da dominiraju prirodom Interneta. Komercijalne politike stekle su uticaj, kompanije su mogle naplatiti registraciju domena, a šifriranje kreditnih kartica otvorilo je vrata za elektronsko poslovanje. Privatne firme poput AOL, CompuServe i Earthlink uskoro bi naplaćivale mesečne naknade za pristup, pretvarajući uslugu iz javnog dobra u privatno preduzeće.

Ova monetizacija interneta je promenila ukus. S jedne strane, to je dovelo do dragocenih usluga od velike vrednosti. Ovde se mogu navesti rašireni pretraživači, pristup opsežnim skladištima informacija, potrošačka pomagala, zabava, obrazovanje, povezanost među ljudima itd. S druge strane, to je dovelo do viška i kontrole u ​​velikom broju domena. Među njima može se prepoznati ograničeni pristup korporacija i vlada, ograničen napredak u primeni tehnologije kada se ekonomski podsticaji nisu uskladili sa (moguće kratkoročnim) korporativnim interesima, prekomerna upotreba društvenih medija za mnoge oblike uticaja itd.

Ako se pitamo šta smo mogli da učinimo da ublažimo neke od ovih problema, lako možemo da nabrojimo dve stvari. Prvo je trebalo da osiguramo jaku proveru autentičnosti datoteka – mogućnost da garantujem da je datoteka koju primim nepromenjena kopija datoteke koju sam tražio. Drugo, trebalo je da omogućimo snažnu autentifikaciju korisnika – mogućnost da korisnik dokaže da je on/ona za koga tvrde da jeste. Da smo to uradili, trebalo je da isključimo ove mogućnosti u ranim danima (kada se lažne datoteke nisu slale i kada korisnici nisu lažirali svoj identitet). Međutim, kako je počela da se pojavljuje mračna strana, mogli smo postepeno da uključimo te zaštite da bi suzbili zloupotrebe na nivou koji će odgovarati obimu zlostavljanja. Budući da od početka nismo pružili jednostavan način da pružimo ove mogućnosti, patimo od činjenice da je to problematično za današnji ogromni sistem koji nazivamo Internetom.

Kako je ovih 50 godina od njegovog rođenja došlo do toga da će se Internet razvijati tokom sledećih 50 godina? Kako će to izgledati? To je maglovita kristalna kugla. Ali možemo predvideti da je brzo na putu da postane „nevidljiv“ (kao što sam predvideo pre 50 godina) u smislu da će nestati u infrastrukturi.

Internet treba da bude jednako jednostavan i praktičan za upotrebu, kao i električna energija; električna energija je dostupna preko trivijalno jednostavnog postupka tako što ćete je uključiti u zid; ne znate ili vam je svejedno kako stiže tamo i odakle dolazi, ali pruža usluge na zahtev. Nažalost, pristup internetu je daleko složeniji od toga. Kad uđem u sobu, soba bi trebalo da zna da sam tamo i trebalo bi da mi pruži usluge i aplikacije koje odgovaraju mom profilu, privilegijama i preferencijama. Trebalo bi da budem u mogućnosti da komuniciram sa sistemom koristeći uobičajene ljudske komunikacijske metode govora, gestikulacije, haptike itd.

Brzo krećemo u takvu budućnost jer Internet stvari prožima našu ekološku infrastrukturu logikom, memorijom, procesorima, kamerama, mikrofonima, zvučnicima, ekranima, hologramima, senzorima. Takva nevidljiva infrastruktura u kombinaciji sa inteligentnim softverskim agentima ugrađenim u internet bez problema će pružati takve usluge. Jednom rečju, Internet će u osnovi biti rašireni globalni nervni sistem.

To je ono što procenjujem, što će verovatno biti buduća infrastruktura. Međutim, kao što sam rekao gore, aplikacije i usluge izuzetno je teško predvideti dok izlaze iz vedra neba kao iznenadna, neočekivana, eksplozivna iznenađenja! Zapravo, stvorili smo globalni sistem koji nas često iznenađuje – kako bi ovo mogao biti interesantan svet!”