Kako ukrotiti demona

Vladislava Gordić-Petković „Dobar glas, izgubio sam svoj dobar glas“, jadikuje jedan Šekspirov junak koji se malo zapio pa potukao, te je zbog toga disciplinski kažnjen, štaviše i suspendovan. Dotični Kasio opisan je kao smrt za žene, kao veći matematičar nego vojnik, kao prijatelj sumnjive lojalnosti, potencijalni preljubnik i uništitelj braka. No utisak da je on neodgovorni, amoralni fićfirić formiramo na osnovu suda koji izriče intrigant i zlodejnik – Jago, jedan od najčuvenijih makijavelističkih likova i najdestruktivnijih boraca protiv ličnih, bračnih i porodičnih vrednosti.
Isti pretvorni

Jago pokušaće da Kasija ojađenog zbog gubitka reputacije uteši rekavši kako gubitak dobrog glasa ne boli, jer se on stiče bez stvarnih zasluga, a gubi bez prave krivice. Jago će, nešto docnije i u drugačijoj situaciji, jednako nadahnuto obrazlagati suprotnu tvrdnju – reći će da je dobar glas pravi dragulj čovekove duše. Vredi, naime, mnogo više no pusti novci: onaj ko otme dobro ime uzima ono što njega samog neće obogatiti, a oštećenog će bespovratno osiromašiti.
Šekspirov „Otelo“ je tragedija o ljubomori, o lakovernosti i loše plasiranom poverenju. Ipak, u kontekstu tih tema i motiva kao važan pokretač zapleta pojavljuje se i ideja o reputaciji kao o fatalnom sudaru privida i stvarnosti. Kako će pokazati slučaj oklevetane Dezdemone, dobar glas može da se preobrati u ozloglašenost pukom medijskom strategijom širenja lažnih vesti. A kako se vesti munjevito šire, vidi se i na jednom komičnom primeru: na primeru nezaboravne Sremčeve frau Gabrijele, koja nezadrživo juri po selu ne obazirući se za izgubljenim podsuknjama i nataloženim blatom, sve da bi brzinom kompjuterskog virusa raširila veliku naraciju o tuči dvojice popova.
Krhkost reputacije naročito je uočljiva upravo tamo gde čast i status ne predstavljaju nikakvu medijsku varku ili trik, nego samu osnovu ljudskog identiteta, kao što je slučaj u svetu tragedije (elizabetanske ili rimske, svejedno), a i u svetu građanskog romana koji vrvi od oklevetanih i poniženih žena čija je seksualnost demonizovana do neverovatnih razmera. Junakinje gube razum ili izvršavaju samoubistvo, pristaju na ponižavajuće „aranžirane“ brakove. Ostanu li žive i relativno normalne, iskusiće nezamisliv bojkot i osudu iz krajnje apsurdnih razloga, kao Megi Taliver iz „Vodenice na Flosi“ Džordž Eliot, koja gubi dobar glas samo zbog jedne noći provedene van kuće u muškom društvu.
Nije srećnija sudbina ni respektabilnih žena koje se povedu za lažnim utiskom i simulacijom reputacije: Izabela Arčer, junakinja Henrija Džejmsa, naseda na samoreklamerstvo jednog hladnog i dekintiranog estete, pa svoj život i imetak stavlja u pogrešne ruke. Ali svakako najglasovitiji primer ozloglašenosti u američkoj književnosti jeste Hotornova junakinja Hester Prin, koja je zbog počinjene preljube obeležena početnim slovom svog greha i prinuđena da ga nosi na odeći kako se slučajno ne bi zaboravilo da je treba bojkotovati i izolovati. Ženska reputacija je tako svedena na demona seksualnosti: garancija duševnog i društvenog mira je njegovo kroćenje.
Šekspirov Kasio izjavljuje kako je, izgubivši „reputaciju“, izgubio besmrtni deo sebe a da je ono što od čoveka ostaje nakon tog gubitka tek životinja. Ako bi se lični integritet odista doživljavao tako romantično i patetično, malo bi bilo onih koji nisu poživinčili…
Danas, u svetu simulakruma i simulacija koje je aktualizovao počivši Žan Bodrijar, dobar ili loš glas koji nekoga prati ima veze sa utiskom koji ta osoba ostavlja, njenim umećem samoreklamiranja, njenim šarmom, bezobrazlukom, ofanzivnošću. Reputacija se u „Vikipediji“ definiše kao „opšte mišljenje javnosti“, ali se uzima i kao sinonim za društvenu evaluaciju grupe, pojedinca ili organizacije. Ona je danas važnija stavka u biznisu i marketingu nego u međuljudskim odnosima, ima veću težinu u onlajn zajednici nego u onoj mesnoj. I dalje se, međutim, reputacija povezuje sa osmišljavanjem i ostvarivanjem društveno poželjnog ponašanja. Za razliku od imidža, koji podrazumeva samo nivo individualnog predstavljanja, reputacija uključuje i faktor društvene projekcije osobe koja joj se kao bumerang vraća nazad, utičući posredno i na njenu sliku o sebi.
I reputacija i čast počivaju na relativnom i relativističkom odnosu individualne vrednosti i društvenog statusa pojedinca. Zato nije čudno što se uvek povezuju sa vrlinama i porocima, dobrim i lošim navikama, po pravilu selektivno: i estradnoj zvezdi i ratnom zločincu mnogi veliki moralni i pravni dugovi „otpisuju“ se zbog malih varki samo ukoliko su spremni da neku od magičnih reči na „P“ („preljuba“ ne, ali „patriotizam“, „poštenje“ i „pravoslavlje“ svakako da), kao veliki i napadan broš zakače na najvidljivijem mestu.
Zbog opsesivne jagoovske želje za krnjenjem tuđih reputacija, čitanje revijalne štampe postaje važno kao voda i vazduh: ali izgleda da se žućkasta žurnalistika temelji na dokazivanju kako đaci loših ili opskurnih škola redovno postaju eminentni stručnjaci, kako laskavu reputaciju antikvara i kolekcionara rariteta stiču svi koji prelakiraju babine hoklice i naslede od roditelja sabranog Josipa Broza, kako je sponzorisanost jednako afirmisanost. U toj atmosferi nakaradne afirmativnosti vrhunac uspeha je vezati ime za efektnu skraćenicu – PR ili RTS.