Kritika nudizma

Vladislava Gordić-Petković Bauk ličnog mišljenja ne kruži Internetom od juče: objektivnost i argumenti ogorčeno se bore da ne ustupe prostor emocijama i pristrasnosti, što ne mora uvek biti loše, ni zabrinjavajuće. U današnje vreme bi se insistiranje Virdžinije Vulf na „sopstvenoj sobi“ kao neophodnom preduslovu za slobodu stvaranja i mogućnost sazrevanja koji je ženama toliko vekova bio uskraćen moglo metaforički proširiti na blog. Kad kaže šta misli, žena ili čovek može da padne i razbije se, bude zvezda dana ili dežurno kenjkalo, biće glupo u društvu ili blaženo među

masama. U nekim temama i trenucima čini se da reaguju bukvalno svi. Svedoci smo kako se ovih dana širi plebiscitarni prezir prema razmaženoj pritvorenici milionerki i zaoštrava principijelna rasprava o lekarskom pravu na grešku; čolisti i džegeromrzitelji ne izazivaju ni odijum ni divljenje, nego se standardno koškaju s neistomišljenicima; no „pevanje i mišljenje“ na univerzalne teme daleko je od argumentovane debate koliko i razmena učtivosti u liftu. „Golo mišljenje“ još uvek nije stav. Stav bi trebalo da podrazumeva lično mišljenje kao strategiju, a ne kao eksces, lično mišljenje kao odloženu a ne impulsivnu reakciju; intelektualnu i racionalnu, nikako emotivnu.
Zahvaljujući „sopstvenom stavu“ – dakle, aluzija na esej Virdžinije Vulf nije nimalo slučajna – opće svemrežje zadržava mrvu gerilskog mentaliteta, makar recidiv pobune, makar trag revolucionarnog i alternativnog. Ma šta mislili o poraznom dejstvu verbalnog maltretiranja i idejnog zastranjivanja često prisutnih na poligonima Interneta, sve su to, u neku ruku, pokazne vežbe iz komunikacije i tolerancije. Brzina reagovanja na svakodnevicu je zapanjujuća, otrežnjujuća, i ne izaziva samo novu reakciju, nego potiče i na razmišljanje.
U salvama reakcija na sve i svašta, uključujući i usvojeno mače i ljubavnicu-izdajnicu, ima mnogo jalovine, naklapanja i nepriličnog olakšavanja. No mentalni otpad toga tipa gomila se na sve strane, ne potvrđujući baš uvek pravilo „kakav medij, takvi i konzumenti“. Nije baš da se slično sličnom raduje: često upravo urednička politika umerenosti izaziva poplavu ekstremizama, pa je nekad neutralnost tona u novinskom intervjuu žestok okidač za napad čitalaca koje upravo obazrivost razgnevljuje: to naročito važi za pokretne barometre srpstva kojima su sve sfere, pa i ova elektro-, potpuno premrežene. Čini se da povećan stepen interaktivnosti na sajtovima dnevnih listova nimalo ne doprinosi artikulisanju javnog mnjenja. Reakcije na dnevne vesti i poslovične nepodopštine domaće i strane politike tamo su način pražnjenja a ne pokušaj ravnopravnog poliloga.
Novonjegoševska tema „al’ tajkunstvu stati nogom za vrat, to je ljudska dužnost najsvetija“ šunja se kroz štampane medije na prstima, koketno i neprimetno, ne samo zbog politike nezameranja, nego i zbog toga što bi se za vrat nekom ili nečem moglo stati tek gvozdenom petom dokaza. Ali, dok novinar mora biti obazriv i argumentovan, umereno hrabar blogdžija može svoje privatno iskustvo pretvoriti u konsenzus pobune.