Marš virtuelnih lepotica

Bilo je samo pitanje vremena kada će digitalne lepotice, odnosno 2D i 3D heroji i monstrumi da napuste svoj virtuelni svet i uđu u muzeje i knjige, poput Taschenovog praznika za oči „Digital Beauties“. Između korica ove Biblije digitalne estetike arhivirani su najglamurozniji primerci cyber hirurgije, počev od prve virtuelne manekenke „Webbie Tookay“ čiji je digitalni otac Stiven Stolberj, do buljuka prekrasnih naslednica Lare Croft, koje takođe potpisuje ovaj umetnik.
Ovaj Šveđanin, jedan je od najpoznatijih kreatora čuvenih virtuelnih lepotica, Maya majstor, umetnik svetske klase i dobitnik najznačajnijih nagrada u svetu modernog fantasy žanra, između ostalih Digital Hero nagrade u Kopenhagenu, osam CG Choice, Animago, Arts Electronica, 3D Festival i Comgraph. Posle završetka studija umetnosti u Švedskoj i Australiji, Stolberj je radio deset godina kao freelance ilustrator za vodeće oglasne agencije i publikacije u Evropi i Aziji, a sledećih jedanaest godina za klijente kao što su „Digital Anvil“, „Electronic Arts“ i „Disney“.

Prvi virtuelni fotomodel: Webbie Tookay

Suosnivač je kompanije „Optidigit“, koja je udružena sa „VISUALXTREME“, umetnički je direktor legendarnog Androidblues projekta, kao i „Virtual Talent“ studija. Danas, Stiven Stolberj živi i radi u Maleziji, njegovi radovi su izloženi u najpoznatijim svetskim muzejima moderne umetnosti, a ako njegovo ime upišete u Google pretraživač, dobićete za trećinu sekunde 155 hiljada sajtova sa informacijama o ovom umetniku.
Vi ste autor prvog virtuelnog fotomodela, kome ste dali ime Webbie Tookay. Da li se pomalo osećate kao Pigmalion?
– I da i ne. Webbie nije, na žalost, nikada postala toliko „živa“ koliko sam ja hteo. To sa virtuelnim likovima ljudi je užasno teško, a pošto sam perfekcionista, nikada nisam sasvim zadovoljan onim što uradim. Za vreme stvaralačkog procesa sarađivao sam sa profesionalcima iz modne branše koji rade u Elite Models i Illusion 2000, a najviše sa Ricardom Bellinom, koji je bio vođa projekta. Bilo je ludo. Dok smo radili, ja sam stanovao prvo u Hongkongu, a posle u Teksasu, dok je on za to vreme živeo u Brazilu. Znate, ti ljudi iz sveta mode imaju svoje sisteme vrednosti i u jednom trenutku se desilo da su tražili od mene da napravim Webbi malo mršavijom. Nisam se slagao sa njima u toj proceni, a pošto su baš tada kasnili sa plaćanjem, samo sam se pretvarao da sam je učinio mršavijom. Interesantno, oni nikada nisu primetili razliku.
Webbie je bila skupa „devojka“, ali zato uvek odmorna virtuelna cura, koja se nikad ne žali, ne govori o dijetama i uvek je spremna za rad.
– Istina je da je Webbie dosta koštala Elite. Istina je i da virtualni modeli nisu razmaženi. Webbie nikada ne bi uradila ono što nam je priredio jedan super fotomodel, kada je trebalo da snimimo nekoliko njenih pokreta.

Ja sam rano ujutro otišao iz Teksasa za Atlantu u Džordžiji, gde je Ričard okupio čitav tim specijalista koji su planirali da urade takozvani „motion capture“ proces. Međutim, veče pred snimanje, ta zvezda modnih pista je odlučila da nas ignoriše i ostane u Brazilu. Prosto neverovatno! Situaciju smo spasili angažovanjem lokalnog fotomodela, koja je bila veoma prijatna, za razliku od ove uobražene.
Da li verujete da lepotice iz vaše kompjuterske laboratorije mogu da ugroze fotomodele kao što su Linda Evanđelista, Kejt Mos, Naomi Kempbel?
– Ne. Još uvek sve to podseća na pustinjsku fatamorganu. Prvo, publika želi da vidi pravu odeću, a ne virtualnu. Drugo, ljudi vole tračeve o modelima, da se smeju njihovim greškama, plaču nad njihovim tragedijama, da se identifikuju i prate težak put ka vrtoglavom uspehu. Jedna izmišljena

biografija i privatni život nemaju istu draž. Možda bi neki dobar pisac mogao da odradi taj deo, ali je jako teško naći dobre pisce, a nisu ni prihvaćeni kao nužni deo virtualnog tima. Ja lično više verujem u vizuelnu zabavu kao što su kompjuterske igre, film i TV.
Ljudi koriste kompjutere da bi uštedeli vreme i resurse. Vi ih koristite da biste kreirali lepe žene…
– Odgovor je jednostavan – ja radim s onim što najviše volim. Tačan opis ženske forme izazivao je umetnike od kada je čovečanstvo započelo sa crtanjem i slikanjem, pa sve do Botičelija, Rembranta, Matisa, Sezana, Broma… Poslednjih godina pojava „Cybergirls“, „Cyberbabes“ i „Cyberchicks“ uvela je novi žanr. Međutim izazov ostaje isti! Kako opisati privlačnost i predivnu ženu? Ja nikada nisam prestao da slikam, mada već dugo koristim samo digitalne tehnike, koje mi daju mnogo veću kontrolu i fleksibilnost od klasičnih. Tražio sam prosek u „lepoti“, najmanji zajednički sadržalac, sa ciljem da stvorim jednu centriranu osnovu kao platformu, da bih kasnije uzimao delove za razne crteže i stvorio mnogo različitih tipova i individua, da ne moram sve da radim ponovo, svaki put od početka.
I pre nastanka digitalne umetnosti, umetnici su slikali fotomodele rukom i to veoma realistično. Međutim, 3D je dao novu dimenziju žanru.
– Naučili smo virtuelne modele da govore i da se kreću, a njihova koža, kosa i odeća postali su vrlo realistični. Rečju, udahnuli smo im život. Ja i dalje najviše koristim programe Maya za 3D, a Photoshop za 2D. Jedna ilustracija u dve dimenzije zahteva oko nedelju dana rada, a u tri dimenzije oko tri nedelje.
Vi ste porodičan čovek, otac dvoje dece. Kako vaša familija gleda na vašu umetnost?
– U početku je moja žena bila malo skeptična zbog skupe opreme koja mi je bila potrebna, ali sada je potpuno uz mene. Moja deca nisu puno zainteresovana za moj rad, ali se nadam da će biti kasnije, kad porastu. Jer, umetnost je veoma važna. Ne samo digitalna, nego umetnost uopšte. Obrazovanje je neophodno i jedan umetnik mora da nauči grafičke forme, da crta, slika i vaja. To je proces koji traje doživotno. Samo učenje kompjuterskih programa može da se poredi sa učenjem vožnje kola, ili nekog novog jezika.
Imam utisak da vaše ideje imaju koren u SF žanru s akcentom na „fiction“?
– Da, baš tako. Imam doživotnu ljubav za SF, otkad sam pročitao prvu SF knjigu. Neodoljiv mi je taj miks hladne tehnologije i lepote, kontrast u specifičnom svetu fantazije. Činjenica je da je digitalna umetnost zahtevna. Hardvera uvek treba više nego što budžet dozvoljava, mnogo primarne memorije je neophodno. Ali, s druge strane, nisu „fantasy“ majstori žanra izmislili erotski SF, već su samo razvili i vizualizovali do savršenstva motive i situacije koje su koristili klasici naučne fantastike. Jer, seksualne arhetipove nalazimo već kod Velsa u „Vremenskoj mašini“, a erotske motive među prvima koriste antiutopisti.
Šta biste poručili digitalnim umetnicima na početku karijere?