Mobilni telefoni na vrhu liste

Ko još pomišlja da mobilni telefoni mogu da predstavljaju veliki ekološki problem? Posebno su opasne baterije za napajanje starijih modela koje sadrže otrovne metale. Nemački stručnjaci su sada razvili postupak njihove reciklaže.
Rastopljen na temperaturi od 1.700 °C, užareni metal se iz nekoliko metara visoke peći izliva u posebnu posudu. Peć je smeštena u radioničkoj hali Više tehničke škole u Ahenu i služi za preradu baterija za napajanje mobilnih telefona. Posao nadgleda profesor Bernd Fridrih. On je sa saradnicima s Instituta za tehniku i reciklažu u metalurškim procesima razvio četverofazni postupak rastavljanja različitih delova baterije mobilnog telefona zbog njihovog ponovnog iskorišćavanja: Trenutno u svetu nema postupka koji bi omogućio ponovno korićenje svih sastavnih delova baterije za telefone. Naš cilj je da popunimo upravo tu prazninu, kako bismo mogli da recikliramo što više takvih delova.
U postojećim postupcima reciklaže ponovo se za proizvodnju mogu iskoristiti samo pojedini delovi baterije, na primer kobalt. Ostali materijali su bespovratno izgubljeni. Sveobuhvatni postupak, na kome upravo rade naučnici iz Ahena, za industriju je dosad bio previše složen i skup. Baterija telefona je vrlo komplikovan sistem. Ali, u međuvremenu nam za rukom polazi i reciklaža metala poput aluminijuma, železa, kobalta, pa čak i elektrolita iz akumulatora. Za sve te materijale našli smo nove mogućnosti primene. Tako kobalt svoje mesto nalazi u legurama koje se koriste za proizvodnju aviona, legure aluminijuma se ugrađuju u automobile, a od železnih sirovina nastaje novi čelik.
Stručnjaci iz Ahena su danas u stanju ponovo da iskoriste 90 odsto metalnih delova baterije telefona. Reciklaža tih materijala predstavlja, doduše, veliku novčanu uštedu, ali postupak je složen do te mere da inženjer Jurn Bulke već sada strahuje kako se nikada neće isplatiti. Hoće li postupak reciklaže metala ikada biti tržišno isplativ, trenutno je nemoguće oceniti.
Zamisliva je neka vrsta dodatne kaucije, koju bi industrija ili potrošači plaćali zbog obezbećivanja tržišne isplativosti postupka.
Bilo s kaucijom ili bez nje, postupak reciklaže i ubuduće ostaje nezaobilazan. Jer, Evropska unija je odredbom, koja je stupila na snagu u septembru prošle godine, postavila ambiciozni cilj prema kome najkasnije do 2009. najmanje 50 odsto, dakle pola svih prikupljenih baterija za mobilne telefone mora da bude reciklirano. Upravo sakupljanje baterija i jeste veliki problem. U međuvremenu su sve države članice Evropske unije razvile sisteme sakupljanja. U velikim samoposlugama i robnim kućama, u kojima se prodaju telefoni ili baterije, postavljeni su, doduše, mali kontejneri za baterijski otpad, ali ih potrošači moraju i koristiti. U brojnim državama izvan granica EU nema čak ni toga.
Problem je to kojim se bavi i profesor Friedrih: Prazne boce i staklenke oduzimaju puno mesta pa smo prisiljeni da ih bacamo svakog vikenda u posebne kontejnere. Kod telefona je stvar drugačija. Oni su mali, pregledni i stanu u svaku fioku. Za njih su izdvojene veće svote novca, pa čovek ima osećaj kako još imaju određenu vrednost i ne želi tek tako da ih se liši u samoposlugama. Problemom se u međuvremenu bave i veliki proizvođači telefona. Oni rado, najčešće u za imidž povoljnoj sprezi s organizacijama za zaštitu okoline, pozivaju potrošače da predaju stare baterije. Ali, svi ti apeli dosad nisu uspeli da spreče to da po kućama i stanovima leži sve više telefona. Samo je u Nemačkoj, prema nekim procenama, oko 135 miliona starih telefona, a taj broj se svake godine uvećava za 35 miliona.