Ne tretiraj me kao spam, molim!

U svom izvornom značenju reč „spam“ je mesni narezak, svojevrsni pradeda brze hrane i mekdonaldskog pogleda na ishranu. Sa Spamom je američka kompanija Hormel Foods još daleke 1891. godine krenula iz Minesote u osvajanje sveta, da bi neviđen poslovni bum napravila za vreme Drugog svetskog rata, snabdevajući u ogromnim količinama vojsku ovim konzervama nekvalitetnog i nehranjivog mesa.
Neukusna piletina i govedina spakovana u limenke sa nalepnicima na kojima fan srećnog lica uživa u mesnom naresku „spam“, inspirisala je 1970. godine družinu zezatora iz Letećeg cirkusa Monti Pajton da naprave skeč u kome blesavi Vikinzi otkidaju uz pesmicu: ‘’Spam, spam, spamity spam!’’ Poenta skeča je da su Vikinzi suludi jer obožavaju da jedu za doručak odvratne spam nareske, pa naziv mesne konzerve ponavljaju tokom tri i po minutnog skeča ništa manje nego 132 puta, sve dok kolektivno ne ogluve i ne obnevide (spam spam spam spam spam spam spam spam spamity spam!!! wonderful spam!!!! this is good!).

Skoro 70 odsto mejlova iz Azije je „spem“

Skoro 70 odsto celokupne elektronske pošte koja dolazi iz Azije je „spem“ ili predstavlja neželjene reklame. Prema podacima antivirusne firme Simantek najgori rekord po tom pitanju drže Filipini gde je čak 88 odsto svih mejlova „spem“. Međutim, najveći izvor ovakve elektronske pošte je Kina i čak 37 odsto „spemova“ detektovanih u azijsko-pacifičkom području potiče iz ove zemlje.

Ništa čudno onda je naziv „spam“, sa montipajtonovskom dijagnozom da je reč o besmislici koja se ponavlja do u beskraj, pravo iz tanjira uskočio na Internet, kao odomaćeni planetarni žargon i sinonim za neželjenu elektronsku poštu koja ima sindrom preteranog, višestrukog slanja. Jer, nije tajna, u celom svetu zasuti e-mail sandučići su preopterećeni, ili se pak tope i guše u pokušaju da isporuče neviđenu gomilu đubreta.
U oštroj trci da se nešto uvali, psihologija spama igra na kartu ljudske pohlepe, kombinovane slabostima i strahovima. I naravno da svaki normalan belosvetski korisnik Interneta upotrebljava sva raspoloživa sredstva da se zaštiti od perfidnih spamera, imajući uvek na umu zlatno pravilo odbrane: briši bez otvaranja sve neželjene poruke e-pošte i nikad ne odgovaraj, makar svisnuo od radoznalosti.
I dok u razvijenom svetu ovo pravilo neodgovaranja važi samo za neželjenu poštu nakrcanu pornografijom, bonusima za online kockarnice, ili savetima kako da povećate polni organ, doživite ekstazu i preko noći se obogatite, u domaćem ambijentu svako svakoga tretira kao spam. Kao da niko nije čuo da bazični bon-ton poslovne e-mail prepiske, na primer, apsolutno podrazumeva odgovor. Pa tako standardna procedura emajliranja u ovdašnjem okruženju izgleda najčešće ovako:
Poslovni partner te zove telefonom i traži da mu određene podatke pošalješ hitno na e-mail, koji ti mumlajući diktira, u 60 odsto slučajeva gunđajući da nije siguran da je dobro zapamtio rođenu adresu. Ti mu naravno onda pošalješ elektronsko pismo, dok ti u glavi zvoni reč „hitno“, a crv sumnje te nagriza da je adresa vrlo moguće pogrešna i da će podaci stići na krivo poštansko sanduče, to jest nigde. Naravno, povratnu informaciju nemaš, jer potražiocu ne pada na pamet da ti kratko odgovori da je stvar stigla, što je inače standard u svetu. Ali, mi smo nestandarni, pa zato okrećeš telefon da pitaš, rizikujući da te tretira kao gnjavatora. Čak i ako te ne tretira kao gnjavatora, u 50 odsto slučajeva dotični primalac ili nema pojma da je dobio to što je tražio („nisam vid’o“), ili je adresa ipak bila pogrešna, pa te napadne da mu nisi poslao kako si obećao, a dešava se i da ne primeti, ili ne ume da otvori attachment.
Drugim rečima, e-mail prepiska u Srbiji funkcioniše po principu „može da bude, ne mora da znači“, kida živce i frustrirajuća je. Krivac je „ljudski faktor“, iako svi vole da se vade na provajdere, softver, hardver, Bila Gejtsa i sekretaricu. A istina je da prosečan korisnik Internet pošte u Srbiji više voli nego ‘leba da jede kancelarijsko zveranje u šarene spamerske poruke. Predoziran raskošnim koktelom spam infuzije, kancelarijski moljac naprosto nema energije da se bakće sa dosadnom poslovnom prepiskom, prolongirajući je za „od nedelje“, što u prevodu znači i „nikad“ i spada u tradicionalni komunikološki repertoar zaostao još iz mračnog preinternetskog doba.
Čak ni pretnja da je rosna pornografska ponuda sa vrištećom oznakom „free“, skoro sigurno inficirana smrtonosnim virusima za njegovo sokoćalo, teško da će ga odvratiti da napari oči i razgali dušu, iako antivirusni program, ako ga uopšte ima, nije osvežio, ne zna se koliko dugo. Ništa čudno! Kao što u ljubavnom životu 76 odsto seksualno aktivnih građana Srbije uopšte ne koristi kondom i prezire ga, tako i u Internet svetu stvari ne stoje ništa bolje. Mantra „neće valjda“ i dalje je glavno zaštitno sredstvo.