Politika vitkosti

Preteran publicitet dobiće svaka vrsta strasti prema telu: nemilosrdne paparaco fotografije koje pokazuju podočnjake, opuštenu kožu i bore šalju poruku da se mora biti vitak i izmožden, i da starost nije dozvoljena koliko ni prstohvat sala na bokovima. Tako Madonine žilave i mišićave ruke moraju biti gole na svakom koncertu: na njima nema viškova koji plaše svojom nesavršenošću. Iste te ruke, dopola pozajmljene od rumunske gimnastičarke a otpola od Popaja, podsetiće da se ni takva jedna suprotnost uhranjenosti ne ohrabruje i ne odobrava. No kult žilavosti ne počinje s Madonom, a ni sa Tvigi: pretvaranje žene u lelujavu senku nevidljivu iz profila nema veze samo sa modom, sportom ni razonodom – radi se o seksističkom imperativu, i to viševekovnom. Virtuelne tehnologije samo su novi kontekst beskonačnog redigovanja mršavosti, novi prostor agitacije da telo bude stripovski savršeno i zategnuto do pucanja.

Strast tela otišla je i u teorijske vode. Teme kao što je „Anoreksično telo u poeziji Seksta Propercija“ postaju redovan inventar naučnih skupova i stručne literature: anoreksija se davno iselila iz uskih okvira „Američkog časopisa za poremećaje u ishrani“ i ušetala u istoriju i teoriju književnosti, sociologiju i politiku.

Ni prva ni jedina u tom polju, studija „Viktorijanska književnost i anoreksično telo“ bavi se temama gladi, mršavosti i fizičkih imperativa u književnosti, smatrajući da je anoreksija – prvi put zvanično dijagnostikovana 1873, istovremeno u Engleskoj i Francuskoj, s tim što je kod Francuza dobila epitet „histerična“ a kod pragmatičnijih ostrvljana krštena „anorexia nervosa“ – paradigma kulturnog ideala ženskosti u Engleskoj toga vremena, ali i književnosti – od sestara Bronte i Dikensa do Brema Stokera i Luisa Kerola. Nazivi poglavlja umirovljenom univerzitetskom profesoru zvučaće kao gruba šala, mladom asistentu kao većviđeni trend: „Čitanje viktorijanske vitkosti“, „Apetit u viktorijanskoj dečjoj književnosti“, „Vampirizam i anoreksična paradigma“ – no tek zaključak naslovljen „Politike vitkosti“ pokazuje da će se od izgladnjivanja mnogi hleba najesti. Po autorki Ani Krugovoj Silver, viktorijanska kultura vitko telo smatra fizičkim idealom lepog i ženstvenog (debljina je, tako, neženstvena); vitkost je vid vladanja telom i disciplinovane volje. Ideal „dobre žene“ podrazumeva da ona svoje nagone i potrebe – za hranom koliko i seksom – drži pod kontrolom. Kontrola tela je osnova rodne ideologije u viktorijanskom vremenu.

Mod Elman u knjizi „Umetnici u gladovanju: gladovanje, pisanje i zatočeništvo“ tvrdi da je anoreksija „čudnovata pustolovina zavođenja“, gotovo umetnička strategija. Težnja da se postigne konfekcijski „broj nula“ nije samo bolest nego traganje za harmonijom. Na to ukazuje i anorexia mirabilis, koja je spoj različitih vidova asketizma i mučeništva kako bi se kontrolisalo telo a uzneo um. Svetica Anđela od Folinja – u mladosti „vesela“, u zrelosti skrušena, po smrti promovisana u zaštitnicu udovica i „žrtava seksualnog iskušenja“ – odbijala je da uzima hranu, a legenda tvrdi da je jela gnoj i vaši sa tela bolesnika. Nešto manje ekstremna Katarina od Sijene navodno je uzimala samo kašiku sušenog bilja jednom dnevno. Obe su bile obrazovane i imale mistična iskustva (sveta Katarina čak opisuje i svoj „mistični brak“ sa Isusom). Žene koje se gladovanjem približavaju bogu izazivale su divljenje i poštovanje tokom srednjeg veka, da bi docnije crkva ipak zauzela oprezniji stav prema toj vrsti fanatizma.

Bila anoreksija motivisana mističnim ili praktičnim razlozima, ona je uvek obeležena snažnom željom da se telo podvrgne totalnoj kontroli uma. Svetice i pacijentkinje imaju identičnu potrebu da biće i volju potvrde tako što će pobediti telo: no Kalista Flokhart i Katarina od Sijene udaljeni su kontinenti, jer je ova prva mnogo bliža bodi bilderu nego božjem sinu po opsesiji da postigne fizičko savršenstvo koje će samo da uokviri prazninu duha.

S tačke gledišta filozofije, anoreksija se tumači kao poremećaj u razumevanju sveta, jer je anoreksično telo arena u kojoj se različiti diskursi bore da osvoje istinu o odricanju i nedostajanju koju anoreksija proizvodi. Anoreksija je, zapravo, „bolest predstavljanja“: ona je bar na površini uvek pokušaj da se udovolji stereotipnoj slici ženstvenosti, a stereotipno nikad nije daleko od represivnog. Anoreksija je i konflikt identiteta: ona nije tema samo zapadne kulture, jer se javlja u ženskoj književnosti Alžira i Zimbabvea, svedočeći da ovaj poremećaj nastaje kad žena ne može da se prilagodi novoj sredini, kad je razdire konflikt pripadnosti. Australijanka Fiona Plejs je u romanu „Karton“ (1990) opisala anoreksičarku Lusi koja prestaje da jede kako bi mogla da se odbrani od napada paničnog straha. I anoreksija nije samo ženski rezervat: anoreksični su, piše Izabel Mere u tekstu „Pisati za konfekcijski broj nula“ sa sajta inter-disciplinary.net, bili Andre Žid i Kafka: dok je prvi tvrdio da mu pisanje pomaže da povrati apetit, drugi može da piše tek kad se uzdržava od hrane.

Majspejs, Jutjub i Fejsbuk bili su izloženi kritikama prošle godine zbog prikazivanja video zapisa sa elementima „pornografije mršavosti“, te su inkriminišući snimci posklanjani. Reč„thinspiration“ i dalje je lozinka skeletastih žena, kako slavnih tako i anonimnih. Proanoreksike, čvrstu i fanatičnu veb zajednicu skeletarki, motivišu poruke poput ove: „od ukusa bilo kog jela mnogo je bolji osećaj mršavosti“ ili „hrana je droga“. Noćna mora Interneta su sajtovi raznih anoreksičnih „sestrinstava“ na kojima se dele saveti za uzimanje laksativa i diuretika a komunikacija svodi na Aušvic statistiku – „visoka sam 166 i imam 48 kilograma a htela bih da imam 44“ – ili tvrdnje da mršave osobe deluju čistije nego debele(!). Anoreksičarke nemaju šta da kažu jedna drugoj – sem da su kupile suknju dva broja manju i da je najvažniji cilj u životu sići na četrdeset kilograma. Sem nesretnih devojčuraka sa opsesijom providnosti javljaju se i izlečeni i ogorčeni: no njihove reči upozorenja i grdnji padaju u vodu pred idealom kostura i fanatičnom agresijom proanoreksika.

Serija tekstova na sajtu webmd.com prilazi anoreksiji s tačke gledišta genetike, biologije i psihologije, opisujući iskustva i traume bolesnih žena, predočavajući jezovitu sliku jednog destruktivnog kulta ali i nudeći izlaz iz pakla samouništenja. Otkrivamo tako, po ko zna koji put, terapeutski potencijal Mreže – jači od izazova Madonine žilavosti.