Tipski proizvod kulturne industrije

Kao autor poslednje premijere pariske opere protekle sezone (u specijalnom ciklusu Ivice) potpisuje se Emir Kusturica. U programu se kao pisac „teksta“ navodi Nenad Janković, „prema originalnom scenariju Gordana Mihića i Emira Kusturice“, a „prema ideji Mark di Domenika“ (Marc di Domeniko, producent predstave nastale u koprodukciji s valensijskom Palau de les Arts Reina Sofia).
Posle odgledane „pank opere“ može se reći da priča priču Doma za vešanje (koji se u francuskim bioskopima i prikazivao pod naslovom Vreme cigana). Pošto su se autori odlučili za „operu“ – dijaloga nema. Zamenjen je songovima za koje je reči napisao vođa Zabranjenog pušenja. Muzika, pak, nije Bregovićeva već (navodim iz programa) „Dejana Šparavala, Nenada Jankovića i Stribora Kusturice“.
Tako,

od stvaralaca filmskog dela ostaje samo Kusturica koji potpisuje i režiju scenske verzije. Preuzima situacije, zaplet i likove filma.
Na praznoj, velikoj sceni opere na Bastilji (početak predstave) iz ničega niču kućerci ciganske male (krovovi, lepršajući kao leptirići, spuštaju se cugovima), da bi horizont zatvorili idilični brežuljici, kao „skinuti“ s ulja „slikara naivaca“ (dekor Ivana Protić). Ti brežuljci će se u trenutku junakovog odlaska na put rascepiti na dva dela (kao parče rečne obale u završnoj sekvenci Podzemlja), a krovovi opet zalepršati, ali sada „u nebo“ (famozno vaznesenje babine kuće iz filma se i ne primeti jer je i do sada sve na sceni lebdelo i letelo). Opet smo na praznoj pozornici. Ali odmah je zakloni fasada katedrale (takođe spuštena cugovima) da bi se zbivanje nastavilo u „Italiji“. Ta ogromna kaširana kulisa će, kada se podigne, otkriti emigrantsko utočište na periferiji nekog italijanskog grada.
Filmska montaža (a Kusturica je njen majstor, s retkim osećajem za kinematografski ritam) zamenjena je – scenskim spektaklom. Scenom (otvor od 30 metara), između solista, hora (dečijeg pariske opere) i šezdesetak statista, špartaju automobili, traktori s prikolicama, karavani, motocikli, vozila na dva točka (koja u Parizu koriste kolporteri reklamnih letaka a kojima ne znam imena), kaširani ćurani normalne i gigantske veličine, ali i žive guske (čim smo u ciganskoj mali, eto gusaka!).
Problem je što ovakva scenska izražajna sredstva ne proizvode efekat; ne pričaju priču, ne podstiču emociju (scena Đurđevdana, na primer, amblematska u filmu, prođe nezapaženo na sceni). Uz to, scenski efekti su vrlo često „telefonirani“; u finalu na primer, svih dvanaestak solista, ušorenih u prvom planu, pevajući usredsređeno kače oko pojasa alke koje se spuštaju sa šnirbodna; odmah znamo da će svi „poleteti u nebo“ (a „letenja“ je u predstavi već bilo) i ne preostaje nam ništa drugo no da se divimo tehničkom savršenstvu scene pariske opere na kojoj je moguće podići toliko ljudi na jednom jedinom cugu. Ukratko, majstor filmske slike, Kusturica, trapav je u proizvodnji – scenske.
Ovakva ocena mora, pak, da odgovori na pitanje: odakle uspeh predstave u Parizu, i kod publike i kod kritike? Razloga nalazim dva.
Najpre, Kusturica scensku ikonografiju upisuje u onu koju je, uz pomoć Bregovićeve muzike, stvarao tokom protekle dve decenije (njen nastanak može se i vezati za svetski uspeh Doma za vešanje 1988. godine). Taj „balkanski imažiner“ postao je jedan od fenomena savremene svetske masovne kulture (čitaj – zapadne!). Njegov najrasprostranjeniji „ogranak“ je „balkanska muzika“, odnosno ono što se danas u Americi i zapadnoj Evropi smatra „balkanskim melosom“ (nedeljnik Time je čak krajem proleća utvrdio da se ta muzika širi svetom poput džeza dvadesetih godina prošlog veka). Ovaj „imidž“, slika o „nama“, može izgledati neadekvatno, proizvoljno, pojednostavljeno, za neke i uvredljivo. Mogao bi se sažeti ovako, kako ističe Slobodan Šnajder na jednom skupu u Francuskoj: „ono što termin ‘Balkan’ predstavlja za običnog zapadnog posmatrača je kraj u kojem žene igraju po stolovima čim im se to dozvoli, u kojem cigani vade noževe i lome čaše i čiji se svaki žitelj sprema da što pre ubije bližnjeg“.
Svetski uspeh ovako pojednostavljene slike (koja se održava i osam godina posle poslednjeg od „jugoslovenskih ratova“, čak bi se moglo reći da nikada nije bila prisutnija niti popularnija) treba tražiti u stanju duha ove epohe mondijalizacije u kojoj se sve čini lakim osim – živeti; siromaštvo, nezaposlenost, nekakav utisak bezizlaza (poteškoća u projektovanju sebe u bližu budućnost) stvaraju kod boljestojećeg društvenog sloja potrebu za „dernekom iz beznađa“. To nudi taj „balkanski fenomen“ savremene „kulturne industrije“, a „patentiran“ je, bojim se, upravo uspehom (najpre u Francuskoj) Kusturičina Podzemlja (1995).
Ne zna se danas broja muzičkih grupa mladih Francuza koji pokušavaju da (i uspešno) sviraju „balkansku muziku“, često kostimirani u „cigane“ („look“ koji potiče još od kanskog uspeha Petrovićevih Skupljača perja 1967, koji su se ovde prikazivali pod nazivom Čak sretoh i srećne Cigane). Vaš izveštač je proteklog proleća u Parizu prisustvovao koncertu jedne takve francuske grupe, La caravale passe (Karavan prolazi), u jednoj od najpoznatijih sala popularne muzike, Le cabaret sauvage (Divlji kabare); preko hiljadu mladih, lepo i pomodno obučenih je, uz pivo i duvan (a i štogod drugo), đuskalo i skakalo kao u transu. Malo je kod od njih mogao da vidi Petrovićev film, pa čak ni Kusturičin Dom za vešanje.
Ovaj „balkanski dernek“ je u Francuskoj (i na Zapadu) uzeo maha, stekao sledbenika; malo ko mari za njegov „izvor“ ili „autentičnost“; sada je pariski (pa i svetski).
Odatle i drugi razlog uspeha Kusturičine „pank opere“ na Bastilji: muzika Zabranjenog pušenja. U svom žanru je dobra, čak odlična (ukoliko je verovati sudu muzičkog nestručnjaka)! Uz to se izvodi, i na CD-u koji se pojavio pred premijeru (Decca, a Universal music company, isti diskografski konglomerat koji izdaje i Bregovićeve kompakt diskove) i na predstavi gotovo besprekorno (nije bilo „foliranja“, kako bi rekao Bajaga!). I to je drugi uspeh Kusturičine predstave: ne samo dobra, „balkanska“, muzika, već i zdušno i profesionalno svirana i pevana; u predstavi i tehnički besprekorno, uprkos činjenici da su i solisti i hor pevali preko bežičnih mikrofona i da su svirala dva orkestra (ukupno četrdesetak muzičara, The No Smoking Orchestra i The Garbage Serbian Philharmonia, dirigent Zoran Komadina, muzičko vođstvo Dejan Šparavalo). Vaš izveštač je čak u jednom trenutku pomislio da je, bar deo, išao na „play-back“.
Opera Vreme cigana je, tako, za razliku od filma Dom za vešanje tipski proizvod kulturne industrije koji se upisuje u trend, iniciran autorom predstave od ranije (uz predstavu, na primer, pored CD-a, objavljen je i DVD filma, s Bregovićevom muzikom, a snimljen je, kažu, i dokumentarac o nastanku i probama scenske verzije, „making off“). Više od predstave, napravljen je događaj (uz dobru animaciju medija: pres-služba pariske opere još u maju vodila je grupu francuskih novinara na probe na Mokroj Gori) i to u punom zamahu jedne mode.