Uhvaćeni u mrežu

Onaj ko je navikao da zabacuje mrežu i raspodeljuje ulov, ne haje za akvarijumske ribice. Tako i ja: što duže rukujem mrežom što izvlači na obalu tone ljudskog materijala, sve ređe primećujem primerke u akvarijumu. Boje im nisu drečave, ne svetlucaju fluorescentnim sjajem, nisu zubati, rep im nije lepezast – nemaju čime da me zapanje. Poznati su nam već stanovnici Crvenog mora. Kada je raznovrsnost beskonačna, sve deluje slično; kada nema dna, ništa nije duboko.
Što duže živim uz Internet, manje me zanimaju ljudi. Tačnije, skoro uopšte me ne zanimaju. Pisci i umetnici prošlih vremena običavali su da se međusobno druže. Sretali su se u impozantnim domovima kulture ili sindikalnim odmaralištima, razmenjivali stvaralačke planove i spletke. Jednom me je, sada već pokojni slikar Eduard Gorohovski, kad sam ga pozvala u goste, upitao da li su ostali gosti čuli za njega. Odgovorila sam, da možda i nisu. „Onda ne bih došao.“ Zašto? – Da se postane slavan, treba ići samo tamo gde te poznaju. I evo, za pokolenje osamnaestogodišnjaka za koje je život – Internet i kompjuterske igrice, – okolna stvarnost je prosto pejzaž, pozadina, džungla, u kojoj lokalni primati bišću jedni druge od buva, kad nisu zauzeti opsluživanjem mlađanog internedžije.
Moja prijateljica je, tako, telefonirala sinu, koji živi sa bakom, njenom majkom. Raspitala se za njeno zdravlje. Sin je rekao da je sve u redu, da baka trenutno nije kod kuće. Ispostavilo se da je u bolnici, na samrti, ali je sin, pošto se to odvijalo izvan njegove životne sredine, na to jednostavno zaboravio. Baka je, srećom, prezdravila. Ali desilo se i da je baka šesnaestogodišnjeg internet-unuka umrla. I to kod kuće, u njegovom prisustvu; tek što su pokojnicu odneli u mrtvačnicu, telefonirao je otac. Raspitivao se za bakino zdravlje. „Nema ništa novo“- glasio je odgovor unuka koji se već bio vratio kompjuteru. I on je prosto zaboravio. Tako je i Buratino, izgubljen u šumi, smeo s uma da kornjača Tortila više ne diše. Internet je, poput detinjstva i dečaštva – teritorija večnog života.
Ja sam i u svom periodu mlađane večnosti više živela u svetu knjiga, filmova, slika, nego životom prototipa. Termički, intelektualno, jezički obrađen život činio mi se manje lažnim od izvornika. Dabome, ne u meri koja bi me navela da preteram: bila sam istovrsni proizvod kao ostali, nisam umišljala da sam remek-delo neke posebne umetnosti; u krajnjem slučaju, neka varijacija zajedničke nam tvorevine, koju je sazdao nepoznati Tvorac. Sa Internetom se sve promenilo. Iz njega mogu da saznam sve, o svakome! Knjige koje su napisali pisci, događaji o kojima svedoče novinari, filmovi, zabava, slike, fotografije, razgovori sa poznanicima – putem skajpa ili četovanja, audiovizuelno ili zapisano – sve je tu! Šta to uopšte beše – susret, razgovor uz trpezu, gosti, žurka? Najobičniji audiovizuelni kontakt! Taktilni kontakt, doduše, za sada još nije zamenjiv, ali sve ostalo, uključujući i proces rađanja (bolnica, epruveta, babica) ne zahteva kontakt in corpore.
Mada moj život i nije – već prema uzrastu – sasvim sliven sa Internetom, najbliži su mi postali oni prijatelji sa kojima se dopisujem elektronskom poštom. Za klasičnu prepisku sam lenja: treba odvojiti vreme, ići nekuda. I telefon sam zbog nečega izbacila iz upotrebe: ili ti prekidaju večeru, ili rad, ili san, a mobilnim te love na sasvim nepogodnim mestima – u kolima, u metrou, u gužvi. E-mail pak otvaraš kad možeš, i odgovaraš onda kad si raspoložen. Elektronska pošta je i zanimanje i zanimacija. Onaj sa kim to ne ide – nije ni za saradnju ni za druženje. A ceo okolni svet je, razume se, pejzaž. Volim da putujem: da vidim kako ljudi žive. To jest, ne toliko da vidim njih same, koliko da utvrdim zašto su stvorili baš te, a ne druge ambijente, izmislili takvu a ne drugu hranu, takve a ne drugačije kuće. Putovanje i Internet – pa to je skoro potpuno znanje o Zemlji! Skoro – pošto je potpuno znanje od nas zacelo dobro skriveno. Kao što je stanovnik drevnog grada od sto duša mogao sve da vidi gledajući kroz prozor – dok o udaljenim, poput galaksija, gradovima i mestima nije znao ništa – tako i ja zurim u okno kompjutera, i svih šest i po milijardi mi izlaze na oči…
Nastrepeli smo se od pogleda Velikog Brata, a sada ga prizivamo: video kamere znače bezbednost. Brat je bio strašan za akvarijumske ribice, a sada, kada smo svi dospeli u istu mrežu, i pitanja su drugačija; na primer: čiji smo to mi ulov?
S ruskog prevela