Umetnost na trač pogon

Vladislava Gordić-Petković Medijsko ubrzanje u kome živimo često se pogrešno kadrira kao nered vrednosti: sticanje instant slave ne može se objasniti nedostatkom kriterijuma koliko urnebesno dinamičnim protokom informacija. U informacijskom overdozu ne pamti se ništa, jer se malo šta i primećuje: pošto „glad raste sa hranjenjem“, slavu više ne treba izgraditi ni zaslužiti, ona bukne bez razloga, a bez razloga i zgasne – bez kriterijuma, bez selektivnosti. Sa overdozom se pojačava i negativna fascinacija: sve

je više likova koji postaju poznati, makar i nakratko, iz potpuno nepoznatih razloga, samo ukoliko umeju da zapanje, šokiraju, ili pak ukinu svaku iluziju da talenat i trud nešto vrede.
Nije u pitanju šarm loših đaka. Negativne pojave dobijaju više publiciteta samo zbog toga što je zlo nepredvidljivo: zlo ne poznaje uzuse ni granice, regulative ni kontrolu, dozvoljeno mu je sve; dijabolična mašta više pušta sebi na volju nego čedne misli i vrline. Dobro je uvek ograničeno samom idejom dobra; sve što je predvidljivo manje je zanimljivo. Uostalom, Lucifer je mnogo upečatljiviji lik od Hajdi.
Dok je prostitutka obučena kao profesorka manje-više opšte mesto porno-industrije, profesorka obučena kao prostitutka predstavlja autentičan trenutak

novije srpske medijske istorije: korupcija je tako slatka vest za prežvakavanje upravo zbog obrtanja vrednosnih predznaka. Jedan vizuelni dokaz da se znanje kupuje na meru kao silikoni dočekan je sa perverznim ushićenjem – dosadu i zevanje izazvalo bi mnoštvo kontradokaza iz nastavničke prakse. Koga, naime, zanimaju dobri predavači, strpljivi pedagozi, požrtvovani nastavnici? U fokusu javnosti nisu priče o nemogućoj misiji visokog školstva koja se svodi na jedno: preobražavanje beznadežnog u podnošljivo. Svima su dosadne priče o večitim studentima koji šesticu čekaju kao Godoa, o kilometrima uzaludnih konsultacija, o kubnim metrima nepismenih zadataka i prepisanih seminarskih radova, o naramcima studentskih problema, autentičnih i poluizmišljenih, koji se moraju barem saslušati. Niko se ne bavi statistikom o tome koliko na jednog korumpiranog profesora dolazi onih izmaltretiranih. Onih od kojih se očekuje dobra volja, plemenitost, požrtvovanje; onih koji su etiketirani kao bezdušni ako ne poveruju u životnu priču studenta koji je zbog amnezije zaboravio algebru i ako ne podlegnu uceni suza, trudničkog stomaka i bolničkog kartona; onih na koje se apeluje da zbog humanosti zaborave na stručnost. Sve pozitivne primere u kulturi ubrzanja poništava jedan snimak podmićivanja i kolektivna fantazija o voznom parku koji se tako zaradi.
Da je bar u pitanju dominacija ružnih, prljavih i zlih, ne bismo živeli u neredu pojmova: ovako, dominiraju zapravo ograničeni i prosečni. Ako ispada da se u školstvu ceni podmitljivost, u umetnosti se forsira – dovitljivost. Ako umetnost više ne može da se afirmiše bez medijske zvezdane prašine, onda je verovatno i njoj i medijima došao kraj.
Internet bar teorijski može da kreiranjem virtuelne galerije i virtuelne biblioteke populariše lepe umetnosti na direktan i efektan način. Međutim, demokratska sveprisutnost na Mreži vrlo često je tek početak borbe da se bude primećen i plaćen – oba cilja vode se u folderu sizifovskih postignuća. Prisustvo svih znači da privilegovanih nema, a prisustvo svega znači potpuno odsustvo fokusa.
Kad je umetnica iz Severne Karoline po imenu Kejt Krec Anđelinu Džoli naslikala u pozi device Marije i platno nazvano „Blagoslovena da si“ okačila u „Volmartovom“ supermarketu, pobudila je veliku medijsku pažnju. Po rečima Krecove, dvadeset godina bavljenja slikarstvom nije joj donelo ni izbliza toliki publicitet kao portret glumice za samo jedan vikend.
Eksperiment ili medijska strategija? Na priču o sirotoj umetnici nepoznatoj, nepriznatoj, neshvaćenoj i neprihvaćenoj mnogo drugačije svetlo baca podatak da je posećenost blogu Krecove sa trideset „gostiju“ dnevno skočila na petnaest hiljada virtuelnih duša! Eto šta čini jedno ulje na platnu, samo kad malo pripomognete sami sebi – cena slike koja prikazuje Džolijevu kao Bogorodicu domašila je pedeset hiljada dolara. Na sve to, Kejt Uprepodobljena Krec tvrdi kako je njena namera bila samo da „postavi pitanje i natera ljude na razmišljanje“. Možda bismo otpisali ove reči kao konvencionalno bezličnu i bezlično konvencionalnu izjavu uobičajenu u medijskom svetu – na kraju krajeva, kada bi se javne i slavne ličnosti od nacionalne Seve do svete Paraskeve trudile da nam iskreno odgovaraju na sva naša pitanja, potrošili bi neproporcionalnu količinu emotivne i duhovne energije koju im ne bismo ni vratili, ni platili.
Možda bismo bili dobroćudni kada čitava ideja ne bi bila tako tužno ziheraška. Rabljenje teme „obožavanja slavnih ličnosti“ i povezivanje idolopoklonstva sa religioznim zanosom iskorišćeni su u komercijalne svrhe, što ne bi bio greh kad i samo komercijalizovanje svetog i profanisanje uzvišenog ne bi bili „prekjučerašnja vest“: Krecova i sama kaže da je izabrala Anđelinu „zbog njenog prisustva u medijima koje se ne može ignorisati ni zaobići“, zbog medijske pomame koja je prethodila njenom porođaju, ali i zbog njenog humanitarnog rada (zbog glume verovatno ne). Malo ko je obratio pažnju na reči nimalo impresioniranog likovnog kritičara „Vošington Posta“ koji kaže da slika ne zavređuje više od prvog pogleda.