Vladislava Gordić-Petković Kad bi srpska politička stvarnost bila lep klasični realistički roman, pitak i uzbudljiv, Vladimir Beba Popović verovatno bi u njoj imao status takozvanog „pouzdanog pripovedača“: u teoriji proze nije to samo narator koji zna i govori istinu, nego je to i narator koji do kraja neće izneveriti principe koje je svojoj pripovesti i sebi samom postavio na početku.

Vladislava Gordić-Petković Kad bi srpska politička stvarnost bila lep klasični realistički roman, pitak i uzbudljiv, Vladimir Beba Popović verovatno bi u njoj imao status takozvanog „pouzdanog pripovedača“: u teoriji proze nije to samo narator koji zna i govori istinu, nego je to i narator koji do kraja neće izneveriti principe koje je svojoj pripovesti i sebi samom postavio na početku. Ma šta mislili o Popoviću, njegove su dijagnoze onoliko tačne koliko i neprijatne, onoliko pouzdane koliko uzaludne u zemlji gde se razvijaju nacionalni mitovi, a ne nacionalna ekonomija, gde se ukopavaju stare

predrasude, a ne nove ideje.
Na pitanje šta tako bodrijarovski hiperrealan lik radi u kolumni o virtuelnom, odgovor će dati jedna rečenica iz njegovog najnovijeg intervjua: „Pola građanske Srbije sedi uz kompjuter, čita forume i blogove, ne bi li saznalo i čulo istinu“. I na to malo slobode, upozorava Popović, kidišu divlje zveri.
Tako dolazimo do tužne i neprijatne svesti da je blog postao novi oblik unutrašnje emigracije: ne obavezujući nikoga, a naročito ne tehnovladu, da njihov stav prihvate kao obavezujući, male internet zajednice pričaju sebe sebi, za sebe i o sebi. Tamo daleko u Blogolendu nalazi se treća Srbija koja se sporečkala sa drugom, a sa prvom već odavno ne govori. To je treća Srbija koja se bori protiv prevlasti Srbije trećeg doba.
Stigosmo, tako, do obzirnog eufemizma za ružnu reč „starost“. Utisak je da se u različitim varijacijama i devijacijama poznog doba političke korektnosti hoće stvoriti utisak kako se u svakom deda Eriku krije Bananamen. Sasvim u trendu mistifikacije starosti, CNN je nedavno u udarnim terminima servirao reportažu o potencijalima poznog doba otužno naslovljenu „Seksi u šezdesetoj“: ako je domaća generacija iks optuživana da ne želi da odraste, generacijama „obnove i izgradnje“ mora se prigovoriti da ne žele da ostare. Gerontokratija u Srbiji čvrsto drži sve pozicije, ali ne zato što su šestdesetogodišnjaci seksi ili osamdesetogodišnjaci izvršioci božje misije već stoga što su četrdesetogodišnjaci infantilizovani i marginalizovani. Primećujete li, uostalom, da se mnogo više publiciteta i buke podiglo oko nacionalnih penzija nego ikad oko ijedne stipendije?
O starosti je u literaturi rečeno toliko lošeg da su sva moderna ublažavanja trećeg doba sasvim opravdana: junaci najstarijeg anglosaksonskog epa „Beovulf“ govore o „odvratnoj starosti“ kao krajnjem poniženju za hrabrog ratnika, Šekspirovi su komadi prepuni staraca gladnih laskanja koji brane dogmu i autoritet, zahtevaju rigidno poštovanje zakona i grčevito se drže vlasti. Starost je s jedne strane bespomoćna, s druge totalitarna, kao slika nemilosrdnog Kronosa koji guta sopstvenu decu da bi mogao vladati večno.
U drami Borislava Pekića „Čaj u pet“ deca gutaju roditelje: generacije kćeri i sinova preteći se nadvijaju nad očevima i majkama, braneći im pravo na hobi i čokoladu, strašeći ih uličnim nasiljem i bolešću, svim zlima i nepravdama savremenog sveta, nekako podrazumevajući da je obaveza starih da stvore atmosferu spokoja i udobnosti za mlade, pa potom nepovratno nestanu. Zato Pekićevi junaci kreiraju sebi virtuelni život: etnički i kulturno različite Noru i Jiržija združuje usamljenost s kojom se bore u, kako pisac kaže, „dobrotvornim rezervatima staračkih domova“; tamo su se upoznali i zavoleli, odlučujući da svoju poznu ljubav prožive u iluziji lagodnog bračnog života. Postaju fiktivni klijenti agencija za nekretnine kako bi uživali u razgledanju kuća koje nikad neće kupiti, raspituju se o turističkim aranžmanima i automobilima koje sebi neće moći da priušte. U skladnoj zajedničkoj fantaziji, nalik junacima Harolda Pintera koji brak osvežavaju izmišljajući preljubu, Pekićevi protagonisti konstruišu alternativni bračni život, kreiraju svoju imaginarnu biografiju i geografiju. Ova kratka televizijska drama koja je prividno konstruisana kao basna o britanskom mentalitetu može da se čita kao parabola o starosti koja se bori da sebe učini podnošljivom i uzbudljivom.
Ne sasvim kao u romanu Voje Čolanovića „Zebnja na rasklapanje“, gde stari gospodin Nebojša Tutuš i njegovi kompanjoni osnivaju terorističko udruženje „Tigrovi trećeg doba“, Pekićevi junaci rešeni su da situaciju uzmu u svoje ruke tako što će promeniti svet(om) na malo neobičan način. Oni kreiraju svoje virtuelne identitete ne toliko od prošlosti koliko od – mogućnosti. Nora i Jirži se kao fiktivni bračni par pripremaju za fiktivno putovanje na Kanarska ostva, bezecuju bentlija i lepu kuću, crtajući mapu svoje unutrašnje emigracije. Pre nego što život napusti njih, oni će napustiti njega, i to ne u senilnom samozaboravu. I bez pomoći elektrosfere oni preuzimaju virtuelni identitet, Nora postaje gospođa Jermolenko i sa tim „nickom“ suvereno nastupa na prostoru vulgarno empirijske realnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari