Žulj u potiljku

Vladislava Gordić-Petković Put ka sreći i uspehu uglavnom je zamršen kao železnički čvor, više lavirint nego autostrada. U svojoj zapetljanosti on zna da ide čak i preko indeksa i amfiteatra. Visoke škole nisu više samo rezervisane za očajnike koji su nisko pali jer ne umeju da kradu i pevaju: mnogo je lažnih nada i naivnih očekivanja vezanih za univerzitetske studije, a svesrdno su ih rasplamsale legije privatnih univerziteta, iznikle brzinom zaraze. Mnogi adolescenti, prononsirani vlasnici «surutke u glavi», ne znaju šta tačno žele, a ne trude se da saznaju ni šta ih čeka iza mračne šume bilborda

koji obećavaju sreću i uspeh. Upotrebom magične reči «znam» neke reklamne kampanje nehotice otkrivaju obrazovnu politiku pačvork institucija: prednost se daje lepoj frizuri, a ne pametnoj glavi, mangupskom stavu, a ne stečenom znanju ili veštini.
Moglo se očekivati da će u vremenu tranzicije hit usmerenje biti nekakve ujedinjene marketinške nauke; manje je bilo izvesno da će evergrin struke kao što je psihologija ostati popularne. Sudeći prema jednom nedavnom novinskom tekstu, mlad svet se «loži» na istu najviše zbog Frojda i televizije. Dobrodržeća iluzija o studijama psihologije kod zapanjujućeg broja aspiranata uglavnom se plete oko ideje da ih čeka četvorogodišnja seansa «spoznavanja sebe», ili naučno utemeljen užitak u psihotestovima tipa «Tašna otkriva karakter». Očekivati od studija psihologije lično psihičko sazrevanje mogu samo vlasnici žulja u potiljku, ali tih žuljeva je kao šodera među generacijama koje brkaju Šekspira i Harija Potera, ili žive u uverenju da je Gistav Flober kao kućnog ljubimca držao prase.
«Žulj u potiljku» nije pretenciozni nadrealistički naslov pesničke zbirke, već poslednji pojam u Rečniku straha koji je sačinio Ljubomir Erić, a nedavno objavila izdavačka kuća Arhipelag. Neupućeni bi ovaj kapitalni katalog pojmova mogli pogrešno shvatiti kao dekoder malih ličnih tripova. Erićev leksikon to svakako nije, ali nije ni plast suvoparnih činjenica. On funkcioniše kao hipertekst u kojem se prepliću svakodnevica i literatura, psihoterapija i naučna teorija, umetnost i bolest…
Pojmovi koji su toliko duboko usađeni u svakodnevicu političkog diskursa da svojim razgranatim korenjem razdiru svaku idejnu platformu šatro demokratskog razvoja mogu nas grdno iznenaditi svojim prisustvom u Rečniku straha. Jedan od njih je lustracija – opisana kao ceremonija čišćenja «pre ulaska u neko sveto mesto radi otklanjanja krvnog greha, prilikom rođenja, sklapanja braka ili smrti», «posvećivanje kuće, grada, vojske ili čitavog naroda». Uznemirujuće, zar ne, čim se stvari ne gledaju iz tabloidnog ugla za koji je lustracija nešto kao, otprilike, Žarko Korać s metlom marke Nimbus 2000…
Neki pojmovi kao da su greškom upali među naučne termine, budući da ih uglavnom znamo kao idiome pozajmljene iz drugih jezika. «Leptiri u stomaku» definisani su kao simptom straha, osećanje koje pacijent opisuje kao «neko treperenje i uznemirenost želuca, kao da u njemu leti mnogo leptirova»(?). Ostalo je, isto tako, nejasno kako razlikujemo «kuraž», sposobnost da se savlada strah koji je posledica «eksternih stimulusa», od «hrabrosti» – sposobnosti savlađivanja straha «koji dolazi iz spoljne sredine». Laika će svakako fascinirati i «lepa indiferentnost»; u pitanju je francuski izraz za, verovali ili ne – simptom histerije! Definisana kao odsustvo zabrinutosti i neuobičajena ravnodušnost, ova sintagma može odlično da posluži kao opis odnosa države prema, na primer, vrućini, astronomskim poštanskim troškovima za pošiljke iz inostranstva ili kulturi…
Rečnik straha posvećuje dobar deo prostora književnim autorima i junacima, ne samo zbog toga što su upravo od Frojda, Junga ili Karen Hornaj dolazile neke od najlucidnijih književnih interpretacija ili ilustracije neurotičnih konflikata primerima književnih junaka. Svoje mesto ovde nalaze Ivo Andrić i Tolstoj, Vladan Desnica i Strindberg, Danilo Kiš i njegov roman Peščanik, Po i Prust, premda bi spisak mogao da bude i mnogo duži.
Bez premca su, ipak, odrednice vezane za magiju, narodna verovanja i nenaučne terapije: bacanje brašna kao vid narodnog lečenja straha, beli luk kao zaštita od veštica, te nenadhebivo «pojenje presečenom vodom». U pitanju je terapija direktno iz duše naroda koja podrazumeva da nekog ko se grdno prestrašio (sutkinju, prezaštićenog svedoka ili tajkuna, svejedno) napojite vodom koja je tri puta sipana preko oštrice sekire. Sekira je važno strateško i terapijsko sredstvo pošto se njome može «seći strah» – samo treba da udarate po zidu više glave onoga ko se plaši, isto nije važno da li je tajkun ili dežurni zagađivač reke.
Fobije raznih fela dobile su najviše prostora, čak i one koje je pregazilo vreme: strah da se ne bude živ sahranjen, naročito rasprostranjen u devetnaestom veku, zbog kojeg je 1882. načinjen i bedeker «Ako se probudite u vašem kovčegu» jedan je od takvih primera. Strah od hladnoće, homoseksualaca, strah od straha, uspeha ili prirodnih katastrofa samo su deo teškog ljudskog bagaža koji se nezadrživo gomila; koprofobija, demonomanija, erotofobija; heliofobija, strah od pakla, putovanja, krvi, braka, crvene boje, hipnofobija, spektrofobija i spermatofobija… Strahovi su zaista neka vrsta strašne privilegije: da biste ih stekli, katkad treba imati vanrednu maštu. Neki od njih su u svojoj kulturnoj specifičnosti gotovo bizarni: recimo, kajak-angst sindrom. U pitanju je nacionalna bolest Eskima na Grenlandu koja se sreće kod punoletnih muškaraca koji love foke u kajaku jednosedu!