Tel Aviv: Centralna autobuska stanica

Govori o stanici spektakularno otvorenoj 1993. i zamišljenoj da bude najveća na svetu, ali je ispala promašena investicija. Aktivna je kao transportni punkt ali su zamrli ambiciozni prateći sadržaji. Dimenzionirana je da dnevno opsluži milion ljudi na peronima, u restoranima, piljarnicama, buticima, ogromnom tržnom centru. Ali, nije joj se dalo.

O skrivenoj strukturi građevine i zamršenoj pozadini slučaja CAS nisam imala pojma, ali me je iz nekog razloga intrigirala čim sam je ugledala. Kroz lavirinte sedmospratne betonske grdosije gledaoce vodi umetnik i aktivista DŽonatan Mišal, glavni junak češkog dokumentarca. Fokusira se na taj doslovce „mrtvi kapital“, katakombe zaborava, u koje čovečja noga nije kročila decenijama.

Uglavnom petkom šeta radoznale turiste po utrobi zdanja i priča uvrnutu priču o njegovom nastanku, tišini, prašini, prokišnjavanju, narkomanskim ćoškovima, filipinskoj crkvi, čoveku koji u njoj drži biblioteku knjiga na jidišu, o vojnicima koji iz nje putuju u neku ispostavu, da služe domovini, a i sam je bio deo te armade i sa te iste stanice odlazio na položaj i vraćao se kući.

Mi smo jednog aprilskog dana koji je slutio na nevreme, doputovali iz Jerusalima i mogli smo na drugu, glamurozniju stanicu da pristignemo, ali izabrali smo susret sa provokativnom CAS. I nije mi žao. Da je nisam videla, osim na filmu, osećala bih se zakinutom za privilegovani doživljaj. U stvari, da bi osetio ritam, duh miris, sjaj ili bedu nekog grada ili zemlje, zađi u pupak njihovog mikro kosmosa, zaroni u železničke, autobuske, metro stanice, aerodrome, luke… Šine i drumovi razvoze istinu.

Šteta što je režiser propustio da stavi ram na sliku, odnosno prikaže okruženje stanice čija je sudbina zacementirana kad se centar grada pomerio na sever, a njegov jug prepustio migrantima. Nepripremljen ulaziš u neočekivani svet, grub, daleko od ulickanog, bogatog Izraela na kakav si navikao. Izgleda kao da si se teleportovao u Afriku, na Filipine, u Tajland…

Nevidljivi negovatelji savršenog mehanizma sistema postaju sveprisutni. Izranjaju ljudi sa dna društvene lestvice, mahom imigranti. I oni moraju negde da žive, da se hrane, oblače, da održavaju socijalne veze, posećuju lekara, okupljaju na molitve.

Baza su im CAS i zgrade u komšiluku. Filipinci, njih oko 30-50 hiljada, sinonim su za brigu o starima i nemoćnima, Tajlanđani su poljoprivrednici, Kinezi građevinski radnici, „a Eritrejci i ostali Afrikanci ulaze preko Egipta, bolje da ne dolaze“, pričao je taksista koji nas je „pokupio“ ispred CAS i govorio o Titu i Jugoslaviji kao fudbalskoj sili, a rekli smo da smo iz Srbije.

Eventualno rušenje kontroverzne tvrđave od livenog betona sa vidljivim tragovima oplate trajalo bi, kažu, godinama i papreno koštalo. Beznadežan poduhvat. Ipak, oronuloj stanici u prilog – pristup autobusu je za medalju. Dovezu ga do pojedinačnih vrata/kapija za ukrcaj i na korak si od svog sedišta. Jednako osmišljeno je i kod pristajanja. Rasveta na peronu jeste utuljena, ali ko te pita, struja košta. Sigurnosne provere se podrazumevaju ali to je normalnost u Izraelu.