Tibet (2): Sedam dana na krovu sveta

Između ova dva najveća grada na Tibetu, put vodi dolinom reke Jarlung Cangpo (Bramaputre u Indiji), preko visokih planinskih prevoja i tirkiznog jezera između golih brda i kroz grad Gjance, možda najtipičniji tibetanski gradić.

Reka Jarlung Cangpo razlivena je između šljunkovitih nanosa.

Na skromnim komadima plodne zemlje Tibetanci pokušavaju da od prirode otmu bar malo milosti: zemlja se ore na primitivan način, drvenim ralom, koje vuku dva upregnuta jaka.

Značaj koji Tibetanci pridaju jaku vidi se po kićankama kojima su ukrašeni, ali je to i odavanje priznanja prirodi kojoj pokušavaju da se prilagode.

Nešto kasnije, na prevoju Karo La, na nadmorskoj visini od 5.039 metara, i ja sam se odužio prirodi, ali i sopstvenom naporu da joj se prilagodim: svezao sam katu na niz molitvenih zastavica koje su prethodni putnici postavili u znak zahvalnosti.

Ove zastavice, sinonim ostataka animističkog verovanja Tibetanaca, nalaze se i na svakoj tibetanskoj kući u selu u kome smo se zaustavili.

Dvorišta su jedinstvo Tibetanaca i njihovog okruženja: jaka i ovaca; po zidovima koje ih okružuju suši se presovana balega, pošto nema drugog goriva.

Domovi su otvoreni za goste, ma kako slučajni oni bili.

NJihova unutrašnjost izražava ne samo stečeno bogatstvo domaćina, nego i stepen prodora tržišta i ovde – najveći deo pokućstva može se naći u bolje opremljenoj kineskoj prodavnici; lokalni duh čuvaju, međutim, slike predaka na zidovima, Tibetanci kakvi su nekada bili.

Gjance je gradić, ispod brda uronjenog u usku plodnu dolinu, na kome dominira stara tvrđava, dzong. Zajedno sa tvrđavom, grad baštini zadnju uspeli otpor zavojevačima, Englezima, koji su hteli da silom otvore Tibet.

Glavni budistički spomenik je Kumbum, vrlo retka stepenasta stupa, visoka 35 metara, koja na svakom nivou sadrži niz malih kapela.

Svaka kapela sadrži religiozne i mitološke likove. Kumbum je građen u obliku mandale, da bi vernicima praktično približio budističko učenje kroz uspinjanje do vrha.

Ispod tvrđava i u Gjanceu i u Šigaceu, prostire se tipično gradsko tibetansko naselje. Zgrade su niske, okrečene, sa ukrašenim prozorima i zavesama iznad njih.

Deo svakodnevnog života odvija se na ulicama, koje čine istinske lavirinte, na improvizovanim ognjištima i pored česama.

Oba naselja imaju pijace sa lokalno proizvedenom odećom i hranom, posebno puterom i sirom od jaka.

Sir se prodaje u malim kockama, nanizanim na kanap kao ogrlice, toliko tvrdim da se čini da jednu možete celog dana da imate u ustima.

Živeti u teškim uslovima, svakako, nije lako.

Ali smrt je još surovija: Tibetanci ne sahranjuju svoje mrtve, jer je zemlja tvrda, niti ih spaljuju, jer nema drveća; decu i siromašne sahranjuju u rekama, a lame balsamuju.

Ostali odlaze na nebo, prepušteni pticama; pored manastira Sera postoji golo brdo, na kome se obavlja „nebeska sahrana“; orlovi kruže nad njim.

Kada ste se prilagodili visini i pošto ste upoznali, bar delimično, život Tibetanaca, nekako biste još ostali tamo.

Ali, morate kući, istekla vam je dozvola.