Tirana: Lišće i prisluškivanje

U centru Tirane, preko puta najvećeg trga nazvanog po Skender begu, naspram Saborne crkve, u tišini starog vrta, sa zadržanom atmosferom tajnovitosti neobičan muzej. I nama bi sličan bio neophodan. Sve tajne službe funkcionišu slično. Neke, poput Sekuritatea, dobiju krila i čitavo društvo pretvore u u vlastiti laboratorij, odnosno u tamnicu. E baš zbog toga je ovaj muzej važan.

Zgrada muzeja je prvobitno bila porodilište, privatna klinika. Onda, nakon Drugog svetskog rata pretvorena je u ambiciozni prislušni centar. U devet prostora prikazane su metode prisluškivanja, alatke i ono najpotresnije rezultati. Preko dvadeset hiljada likvidiranih ljudi, mnogo više zatvorenih u neuslovne zatvore, radne logore… U koncentričnim krugovima patnja je proširivana na bliže i dalje rođake: iseljavanja, oduzimanje imovine, proterivanja u zabačena sela…

Prvi prostor je nastao pod sloganom „Tehnika je neutralna samo dok se ne koristi“. Naravno, da su iz današnje perspektive alati prisluškivanja dečije igračke. Ali, baš od toga me podišla jeza. Sledeći prostor prikazuje „žive mikrofone“ – ljude koji su prisluškivali, denuncirali, cinkarili, približavali se potencijalnoj žrtvi ne bi li je uhvatili u nepočinstvu, u jeresi. Fatos Lubonja, žrtva ove torture, mi je nekako usput rekao da svaka politika počinje sa identifikovanjem neprijatelja. A neprijatelji se s vremena na vreme, najčešće zbog održavanja status quo-a menjaju. Ne znaš kad ćeš i sam doći na red. To neznanje proizvodi strah, a strah održava postojeći režim. Centralna prostorija je takozvani panoptikum. Reč je o autentičnoj prostoriji iz koje je bilo moguće prisluškivati više subjekata, arhivirati zapise, premotavati ih, kombinovati. U prvi mah sam pomislila sa sam u prostoru nekog didžeja. Samo ovaj prostor izgleda zlokobno.

U nekim prostorima se vrte filmovani zapisi. Izgleda da je Enver Hodži znatiželju izazivala jugoslovenska ambasada. Video zapis prati jednu našu sunarodnicu koja zapravo na sitno šverca neku robu koja je u Albaniji izgleda tražena. Sve poprima krimi razmere. Prema načinu kako je žena obučena rekla bih da je reč o ranim šezdesetim. Ne znam da li je slučaj procesuiran. Video zapis predugo traje da bih ga ispratila, a i počela sam da se osećam nelagodno, kao da i sama pratim tu ženu, i jednostavno sam napustila prostoriju.

Postavka muzeja završava citiranjem Viljema Foknera („Prošlost nikada ne umire“) i Hane Arent („U meri u kojoj se prošlost zaista može ‘prevazići’, to se može postići samo ako se kaže šta se dogodilo.“)

Koristan muzej, iako mi je nekolicina onih koji su prošli kroz scile i haribde postupaka zabeleženih u muzeju rekla da je muzej bleda kopija patnje koju se targetirani građani proživeli.