Tjen-Đin: Šoping centri i zabavna zgrada

Preseliti se u Kinu nije najlakša stvar na svetu; prvih par meseci (pa i prva godina) mogu biti dosta naporni i umarajući. No, posle nekog vremena, sve je lakše, i pozitivne stvari isplivaju na videlo.

Umesto da kupujete karte za nepostojeći metro za 200 dinara, možete da kupite karte za postojeći – koji ide na 2-3 minuta – za svega 30 dinara. Možete ući u lokalni Uber/Car:go/Lyft, od kompanije DiDi do CaoCao, gde će za svega nekoliko minuta doći vozilo i vozati vas gde god je potrebno za čak par stotina dinara. Situacija je, vredi napomenuti, u gradovima poput Pekinga i Šangaja drugačija, i za naručeni taksi se može čekati i po par sati, u zavisnosti od vremena dana.

Šoping centri su na svakom drugom ćošku, mada ostaje nejasno kako ovaj biznis-model može iole da uspe.

Gomila ljudi je u njima, skoro niko u samim radnjama.

Mekdonalds, Burger king i KFC su na skoro svakih nekoliko stotina metara, neretko možete videti i dva Mekdonaldsa jedan preko puta drugog, kao i neizbežni Starbaks.

Majušne kineske radnje su svuda, načičkane jedna do druge, gde možete kupiti ručak, pa i naći „od popa uši“ u radnjama sa „svime“ (prosto je neverovatno, kažete prodavcu šta vam treba, on uzme neku motku sa kukom, Velja Ilić style, nabije je iza nekog paravana i izvuče šta vam treba).

Zgrada u kojoj supruga i ja živimo je zabavna. Ima 72 sprata, mi smo na 40. Međutim, ima samo dva lifta koji idu na gornje spratove, dok je drugi zadužen za donje.

Kolaju priče da „šašavi odgajivač ptica“ živi negde na poslednjem spratu, ili možda na krovu. Nismo ga videli jer ne možemo da se popnemo niti na jedan drugi sprat osim našeg.

Imamo app za Android, gde, kada god uđemo u lift, moramo da kliknemo, kako bi se angažovao lift i popeo nas na naš sprat. Pritiskanje na dugmad u liftu je jalovo – ako izgubite mobilni, nećete se lepo provesti.

Dupleks apartman gleda ka severu, i idealan je za pogled na zagađenje, jer se ponekad od istoga ne može videti ni ulica ispod nas.

Da ne pominjem niski prozor koji izbegavamo u širokom luku, jer je savršen za „poslednje skokove“.

Ja nisam turista; nikad nisam bio niti ću ikada biti.

Ima nekoliko pabova koji postoje – recimo da ih je čak četiri, i mahom ih posećuju stranci. Jedan irski, jedan britanski, dva gemischt.

Ginis pivo – 800 dinara. Jedna unca viskija – isto. Zato bih preporučio kineski „baiđiou“ (baijiu), lokalnu „rakiju“ od sirka koju možete dobiti za sitne pare i kusur.