Tokio: U zemlji zvona

Njegove mesece i nedelje otkucava saobraćaj koji se sliva u prestonicu s pirinčanih polja na severu. Sate, minute i sekunde odmeravaju zgrade koje se ruše i druge koje se podižu, na zemlji preotetoj od mora. Vreme se odbrojava zapaljenim mirisnim štapićima, LED svetlima, atomskim časovnicima s optičkom rešetkom. Meri se životima ljudi koji se voze železničkom linijom Jamanote što kruži starim srcem grada i koji naseljavaju ravnicu Kanto oko grada.

Odzvonilo je pet; otkucaji su plovili preko parka Šiba. Svake večeri tačno u pet zvučnici širom Tokija prenose bosaj, uspavanku na ksilofonu, kojom se testira gradski sistem za uzbunjivanje. Melodija koja se pušta preko razglasa varira s kraja na kraj Japana, ali u Tokiju se obično pušta pesma Jujake kojake, čije reči glase: U sumrak dan tamni. / S planine zvoni zvono vremena. / Hoćemo li kući, držeći se za ruke, i vrane i mi? / Kad se deca vrate, veliki pun mesec zasvetli. / Ptice sanjaju nebo puno zvezdanih iskri. Sa zvučnika te večeri nije svirala Jujake kojake, nego nešto drugo. Nisam prepoznala pesmu i pitala sam se koju li su to pustili, kad sam kroz melodiju koju su emitovali čula jedan drugi zvuk, zvono iz starog hrama Zođođi, nedaleko od Tokijskog tornja.

Odbilo je samo jednom, a otkucaj je odzvonio gotovo kao akord: visoka nota polako se produbljivala. Pratila sam zvuk. Prolazeći kroz Trostruke dveri hrama, videla sam ogromno zvono u otvorenom kamenom zvoniku izvonara u tamnoj indigo odori. Bio je vrlo mlad. Debeli konopac upleten od purpurnih, crvenih i belih niti visio je s vodoravnog šumokua, drvene poluge kojom se zvono udara. Dečak se uhvatio za uže, povukao šumoku malo unazad, pa onda ponovo, pre nego što je grunuo njime kao ovnom za razbijanje u pozelenelo bronzano zvono. Vukući uže, dečak se svom težinom bacio unazad i gotovo seo na kamene podne ploče, zatim ga je uže ponovo povuklo da se uspravi. Čitav taj pokret izgledao je kao snimak pušten unazad, kao pad koji se nekom čarolijom poništio. Japan je zemlja zvona. Kad sam bila mala, neko mi je poklonio japanska zvona za vetar, krhku stvarčicu u obliku vazdušaste pagode: s pet uglova streha trospratnog krova visili su zvončići i šuplji cilindrići koji su zveckali kad se sudare. Igračka je bila povezana strunom za udice. Možda zato što je struna bila prozirna, pagoda je uvek izgledala kao da će joj delovi prhnuti i odleteti svaki na svoju stranu. Niko mi nikad nije okačio igračku i na kraju su se strune tako umrsile da ih više nije bilo moguće razmrsiti niti se više mogla prizvati muzika zvončića. Kako god bilo, zvončići za vetar bili su moj prvi doživljaj Istoka: presijavanje metala, treperave note, noćni povetarac.

Iz knjige „Zvona starog Tokija“, prevod Tatjana Bižić, izdavač:Laguna