Triglav (1): Najozbiljniji turistički adut

Ne mogu da se ne pitam, kako, kao i to da li bi se lično ponovo usudila na alpinizam ovakve vrste? Posle pređenih 25 kilometara, sa visinskom razlikom od 2.350 metara, na temperaturi dobrano ispod nule, sada posle nekoliko prospavanih noći, odgovor je da! I da, Triglav me je naučio još nečemu. Priroda je moćna a ne čovek! Filozofski gledano, da bi osvojili neki vrh, mi mali ljudi, ne borimo se sa planinom nego sami sa sobom! Od nje, kad u dubokoj meditaciji u hodu ostanemo prepušteni samo sebi, čuva nas još jedino Bog!

Godinama sam se pitala zašto Slovenci u svojoj heraldici neguju sliku o Triglavu? Zašto je opevan u pesmama o Jugoslaviji? Skoro mi je jedan stariji gospodin rekao da je obaveza svakog Slovenca da se makar jednom u životu popne do Aljaževog stola. I oni, ne samo da to zaista i misle nego se još poput „divljih koza“ koje su ovde nastanjene, tamo penju izgleda kad god nemaju šta da rade. Jednostavno, neka vrsta nacionalnog sporta stanovništva koje živi podno Julijskih Alpa, za mene inače, najlepših! Dobre poznavaoce političkih prilika u ovoj bivšoj Jugoslovenskoj Republici ne čudi recimo, poslednja kampanja u kojoj je kandidat, Borut Pahor, po drugi put za redom, ubedljivi pobednik predsedničkih izbora. A čitava njegova i mudrost tima koji predvodi je to što su u planinarskoj opremi sa rancem na leđima i štapom u rukama pešice obišli čitavu državu, zavirili u svako selo, svaku kmetiju. Dakle, primer zdravog života u prirodi, po svemu sudeći, u nekim naprednim zemljama dolazi i iz vrha vlasti. I još nešto, nije lako Slovencima da pored Austrije, Švajcarske i Italije, takođe alpskih zemalja, drže korak. Triglav je očigledno njihov najozbiljniji turistički adut!

U jednom takvom ambijentu osmelim se da i sama oprobam svoje snage, mentalne i fizičke, naravno. U fizičke nisam sumnjala pošto sam koji dan ranije istrčala Ljubljanski maraton ( 42.2 km ), ali o svojim mentalnim sposobnostima mislila sam, što bi rekao akademik Bećković: – Ćeraćemo se još! Sreća moja što ni izbliza nisam znala šta me čeka.

Ništa lepše nisam videla niti doživela od svitanja u sunčano, hladno, prehladno jutro na početku puta sa Pokljuke. Ništa na dubokom minusu ne greje dušu kao ljubav i morate je pronaći u sebi pogledom na svaku sliku koja vas okružuje. A fotografija krajolika planine Konjščica ( 1438 m ) nestvarna je i to ne prestajem da ponavljam svakom planinaru kojeg srećem i mimoilazim se sa njim na uskom, kozjem puteljku koji, verujem, vodi do raja. Ali svrha pređenih ultra maratonskih kilometara nije u cilju, to sam još i ranije savladala, nego u delićima sekunda koje, uz maksimalnu koncentraciji, provedete na putu.