Turbo i turbo

Pre neki dan, recimo, Biljana Plavšić izađe iz zatvora. Šta da se radi, tako je to, u apsanu se i ulazi i izlazi; zaglavljuju tamo i vini i nevini; nekako se ustalilo da se veruje sudovima; sužnji robijaju koliko im je odmereno. A život ide dalje. Ovde, međutim, život – kao i obično – ne ide nikuda. Uporno tapka u mestu. Rat i ratni zločini su, izgleda, još uvek isuviše veliki biznis da bi bili prepušteni lekovitom zaboravu. Na jednoj strani imamo galeriju likova iz sive zone kojima nipošto ne odgovara da se ratne brljotine, zločini i nepočinstva nazovu pravim imenima i primerno kazne. U tom prikrivanju zdušno im pomažu „patriotski“ mediji. Na drugoj strani, pak, imamo turbopravednike, ekipu koja je korekciju istorijskih nepravdi pretvorila u full time posao. Sve bi to bilo za pohvalu (a često ono što rade i jeste za pohvalu) kada bi nekako bilo moguće napisima i rečima oživeti ubijene. To, nažalost, nije moguće. Evo, rekosmo, izašla Biljana Plavšić sa robije. Legalno suđena, legalno robijala, legalno puštena iz zatvora. Celom svetu dovoljno, ovdašnjim kaznenim perfekcionistima – nije. „Patrioti“, razumljivo, misle da Biljana Plavšić ne samo da nije trebalo da zaglavi u zatvoru, nego da je nepravda što nije dočekana sa stotinu trubača Dmitrija Anatoljeviča.

Ima li ovde uopšte mesta za one koje nije briga što je Biljana Plavšić izašla iz zatvora? Ne vidim nijedan razlog zašto bih osećao ozlojeđenost što profesorka nije istrunula u apsani? Ko je apsio i sudio, taj je pustio. Kao što nisam osećao nikakvu nelagodu kad je uhapšena, suđena i tamnovala. Kako sejala, tako požnjela. Može li se konačno ovde išta – bilo dobro bilo loše – uraditi na svoju ruku, bez konsultacija sa kodeksima turbopatriota i turbopravednika. Svi mi iz međuzone najobičniji smo taoci te dve grupe. Samo zucni da je Plavšićka, po tvom mišljenju, premalo odrobijala – odmah će te proglasiti za izdajnika Srbije i prodavca Kosova. Reci da je izdržala kaznu i da sada ima pravo da živi gde hoće i kako hoće – eto tebe, momče, u taboru klerofašista i koljača.

Duga je tradicija ovdašnje permanentnosti ratnih stanja. Drugi svetski rat je – u novinama, knjigama, filmovima i na televiziji – potrajao sve dok nije izbio ovaj poslednji, koji se opet medijski i analitički prolongira do u nedogled. Daleko od toga da zločine treba zaboravljati, a još dalje od toga da ih treba ostavljati nekažnjenim. Ali u civilizovanim društvima, pronalaženje, suđenje i kažnjavanje zločinaca po pravilu se prepušta nadležnim institucijama. Isto tako, u civilizovanim društvima se posle ratnih sukoba teži što bržoj normalizaciji života. Reklo bi se da strele odapete iz tabora turbopravednika ne ciljaju toliko u haške sužnje koliko u svudaprisutne korisnike njihovih nepočinstava koji su izmakli pravdi i drmaju ovom zemljom. Dobro odabran cilj. Samo pogrešno vreme. Pluskvamperfekat. A pomenuta gospoda, korisnici, uvek mogu da kažu: „Evo ih, izdajnici, kukaju što je Biljana izašla sa robije, a reč nisu rekli kad je pušten Naser Orić“. Pa vuk pojede magarca. I tako u krug. Lepo je rekao Platon: onaj ko ne zaboravlja, ništa ne može naučiti.