Turska (3): Kajmakli, grad ispod zemlje

Grad potiče iz doba Hetita i smatra se da je nastao 1190. godine na površini od dva kvadratna kilometra. Kasnije je otkriveno još osam podzemnih nivoa, a samo prva četiri – za posetioce.

Kroz stenu su prokopana dva hodnika. Uzana i niska kao u najteskobnijem rudniku. „Ako se neko od vas plaši, neka ne ide jer – povratka nema!“, upozorava nas vodič. Manji broj naših saputnika kreće za njim, veći se vraća u kafe!

Čkiljavo svetlo sijalice obasjava leđa onog ispred mene. On mi je glavni orijentir, kad se sagne, čučne ili sedne i rukama odbacuje – znam šta mi je činiti. No, sve muke su nagrađene kad prođemo ogromni poklopac (ulaz-izlaz) od kamena – prvi od brojnih atrakcija podzemnog grada. NJegov prečnik je 1,70 metara. Težak 500 kilograma, sa unutrašnje strane ima udubljenje u kome je osovina i na taj način se točak pokreće. Vrata se nisu mogla otvoriti sa spoljašnje strane!

Duž ovih hodnika (nisko-visokih, usko-širokih) živeo je ljudski KRTIČNJAK!

Prvo su izdubili ventilacione otvore za dovod vazduha i odvod za dim i otpadne vode. Potom karantin. Iza njega je niz soba: bolnica, apoteka, odaje za decu, privatne sobe. Kad se dođe do centra prostor je proširen. Sledi kuhinja, pekara, crkva, odaja gde se pravilo pivo. Narod Kajmakli grada imao je razvijen sistem zakona i koristio ovaj grad-sklonište samo za vreme ataka osvajača. Čim bi im ‘videli leđa’, stanovnici su izlazili na površinu i nastavljali život.

Put do Soganli prolazi kroz presečena brda. Sa unutrašnje strane rascepljenih stena primećujem gvozdena vrata. To su magacini za voće, povrće ili vina. Bez obzira na spoljašnje vremenske prilike – ‘zemljani frižideri’ imaju uvek od 20 do 24 stepena.

Stižemo u selo sa nekoliko kuća i betonskog prostora u sredini. Duž njega čuči dvadesetak žena sa lutkicama odevenim u jarke boje. Piskavim glasovima, dozivaju kupce. Sa retkim suvenirom vraćamo se istim putem i

saznajemo da je u blizini naselje Bošnjaka. Došli su davno, posle aneksije Bosne od strane Austrougarske monarhije. Neobično je da većina stanovnika čuva jezik pređašnje domovine i da se još može čuti – arhaičan srpski.

Zainteresovani da sretnemo nekog od njih, zaustavljamo se u prvom mestu – ispred džamije. Na zaključanim vratima je beli papir sa porukom od hodže. Ispisana na srpskom jeziku ona glasi:

„Dobio sina, ot’š’o u bolnicu – dođi sutra!“