Srce grada Alžira predstavlja drevna Kazba, strm i uzak lavirint ulica zapadno od Trga mučenika koji se smatra centrom grada. U tom kraju postoji nekoliko veličanstvenih otomanskih palata, većina koncentrisanih oko Kečua džamije na kraju Ulice Ahmed Buzrina, nazvane po jednom od mnogih alžirskih ustanika, Iznad medine, što je drugi naziv za Kazbu, nalazi se gradska tvrđava. U žestoko tradicionalnoj Kazbi su se odigrale neke od najžešćih borbi u toku Bitke za Alžir, jedne od glavnih vojnih operacija tokom narodnooslobodilačke borbe, krajnje nasilnom procesu dekolonizacije, u kome je poginuo gotovo svaki sedmi Alžirac.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; } Specifična konfiguracija grada sa osiromašenom muslimanskom Kazbom u centru omogućavala je demonstrantima da se okupe i za nekoliko minuta stignu do nadleštava kolonijalne vlasti. Bombaši su mogli da se iskradu iz Kazbe i poseju teror u glavnim trgovačkim ulicama evropskog dela grada. O tome, pored ostalih, govori mnogo nagrađivano delo „Bitka za Alžir“ italijanskog reditelja Đila Pontekorva (1919-2006) iz 1966, jedno od klasičnih iz žanra ratnog filma. Snimljena u crno-beloj varijanti i sa različitim tehnikama kako bi izgledala kao filmski žurnal iz 1940-ih i dokumentarac, „Bitka za Alžir“ je, po američkom kritičaru Karteru B. Horsliju, u filmskoj istoriji najbolje delo o revoluciji. Kazba je početkom 1990-ih bila i mesto gde se Alžir suočio sa krvavom pobunom islamskih fundamentalista. U sledstvenoj „mračnoj deceniji“ kako je Alžirci zovu, poginulo je između 150.000 i 200.000 ljudi. Poseta Kazbi koju je Unesko svrstala u svetsko kulturno nasleđe, nije uobičajena turistička tura, mada je nasilje terorista u glavnom gradu odavno prestalo. Kazbu je najbolje posetiti prepodne, kada je okupana suncem, a sa nje puca pogled na Mediteransko more i luku u kojoj su ukotvljeni veliki turistički brodovi. Posetilac je jednog decembarskog dana, uprkos ledenoj kiši i snažnom vetru, mogao da se uveri kako nasuprot često nasilnoj istoriji Kazbe, stoji arhitektonsko i kulturno bogatstvo kvarta, mermerni podovi, fontane, rezbareni nadvratnici, raskošni mozaici. Od strme Ulice Benčeneb Ahmed, još jednog ustanika, koja se spušta ka luci, levo i desno se pruža lavirint polutamnih prolaza i slepih uličica. Iza masivnih zidova su kuće sa često minimalnim dvorištima. Kuće nadkriljuju mnoge uličice. Na nekim mestima su ispusti kuća međusobno udaljeni samo nekoliko santimetara ili se čak dodiruju. Kuće su se vremenom širile ili su ih pomerali povremeni zemljotresi. Niz ulicu se pružaju radnje i zanatske radionice, stolarske, zlatarske. U baru prekoputa ljudi su glasno pričali uz čaj od nane. Oko pijace je bila gužva. Brda paradajza, pomorandži i plavih patlidžana su bili na tezgama trgovca, sa cenama koje se nisu razlikovale mnogo od onih u Beogradu. U vazduhu se osećao miris cimeta i kima. Mušterije su bile uglavnom žene sa hajekom ili hiđabom, zabrađene, ali poneka i u burki. Bilo je dosta bradatih muškaraca i besposlenih mladića. Na osnovu vladinog plana o restauraciji Kazbe, treba da bude obnovljeno 350 kuća, renovirano nekoliko džamija. Neke kuće će biti pretvorene u muzeje i biblioteke. Cilj je da bude očuvan imidž Kazbe kao istorijskog i arhitektonskog spomenika i ponovo pokrene turizam u starom srcu glavnog grada.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
