U vozu s Kristinom

Tokom leta magla je tamo česta. Ona pokriva poluostrvo, te zgrade Vladivostoka liče na visoko drveće koje niče iz nje. Rano ujutru, magla prvo proguta stubove ogromnog mosta koji povezuje grad sa ostrvom „Russkiy“, da bi posle nekoliko sati siva zavesa prekrila celi grad, brišući konture svih zgrada, među kojima su i elegantne zgrade železničke stanice, sagrađene uz samu luku. Vozovi ka zapadnoj Rusiji polaze uglavnom uveče. Oni celu noć, krećući se sporo po magli, kao podmornice u okeanu, idu ka severu, da bi tek ujutru, blizu Habarovska, odlučno krenuli ka zapadu. Kristina je ušla u voz u Ulan-Udeu, glavnom gradu autonomne republike Burjatije, na istočnoj strani Bajkalskog jezera. Odmah se smestila na ležaj i nije se uključila u razgovor drugih putnika, koji su u vagonu treće klase, bez kupea, pričali svoje životne priče do najintimnijih detalja. Transsibirski vozovi su ispovedaonice, mesta gde društveni položaj ne postoji. Svi su samo putnici. Svi su samo ljudi. Krećući se kroz istočni Sibir, voz retko prođe kroz neko selo. Beskonačna stepa se širi sve do Krasnojarska. Na stanicama na kojima se voz zaustavi svega nekoliko minuta, putnike dočekuju ljubazne starice koje prodaju svoje domaće proizvode. Putnici koji ovde ulaze u voz uglavnom su mladi ljudi koji se vraćaju u Moskvu na posao posle godišnjih odmora. Za njih je bilo nemoguće zaposliti se u Sibiru. Srce Rusije je u evropskom delu države. Glava ruskog dvoglavog orla koja je okrenuta ka zapadu oduvek je bila jača od glave okrenute ka istoku. Voz se sporo kreće ka Krasnojarsku, prolazeći kroz različite vremenske zone i brišući granice između dana i noći. Tek u momentu kad voz prelazi preko reke Jenisej, Kristina skreće pogled sa prozora, napušta svoj ležaj i suznih očiju počinje da priča svoju životnu priču, koja počinje pre 25 godina. U to vreme je Kristinina majka sa samo 18 godina zatrudnela. Njen mladić, otac deteta, saznavši za to, napušta je. Ne mogavši da se izbori sama sa tim problemom, ona, rodivši Kristinu, doživljava živčani slom i odlazi na lečenje. Brigu o Kristini preuzimaju baka i deka, koji, nažalost, umiru kad je ona napunila pet godina. Kristina se smešta u sirotište, gde ostaje do svoje devete godine, kada se njena majka vraća sa lečenja i odvodi je sa sobom. Njihov zajednički život, koji je bio lep i harmoničan, ipak nije mogao da izbriše sećanje na godine provedene u sirotištu. To je rana koja neće nikad moći potpuno da zaraste. Kristina je uspela da upiše Akademiju glume u Sankt Peterburgu, želeći da kao glumica na pozornici proživi neku drugačiju i srećniju prošlost od svoje.

Čitalac Christian Eccher autor je najbolje dopisnice u septembru koja će biti nagrađena. Pozivamo čitaoce da šalju priloge sa svojih putovanja.