Unutrašnji goniči saboteri samopouzdanja

Ukoliko ste nekada razgovarali sa drugim ljudima o tome, sigurno su vam samo retki saopštili da im se to nikada ne dešava ili tek nekolicina njih samo ponekad dopusti da ih ti unutrašnji progonitelji odvoje od cilja koji su sebi postavili.

Koja je moć ovih goniča i odakle su se uopšte stvorili u našim glavama?

Tokom detinjstva, dete svoje roditelje doživljava kao autoritete i zaključke koje donese na osnovu njihovih verbalnih poruka ili konkretnih postupaka usvaja kao aksiome o kojima se ne raspravlja. Na taj način ono donosi zaključke o sebi, drugima i svetu koji ga okružuje.

Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo se vratiti u prošlost, tоjest najranije godine vlastitog bivstvovanja. Ukoliko se setite onog perioda kada ste kao mali nespretno pokušavali da sakupite svoje igračke, a onda vaša majka došla i to uradila tri puta brže ne obraćajući pažnju na to što ste vi to isto želeli da privedete kraju ili kada ste u osnovnoj školi bili ponosni na vlastiti pismeni sastav, a onda vaš učitelj taj isti ocenio sa čuvenim četiri plus, pronaćićete te prve povode za početak sumnje u vlastito postignuće i ličnu vrednost.

Upravo tada počeo je i trajao proces programiranja deteta od strane značajnih odraslih, autoriteta. Ovaj proces veoma je značajan za razvoj svake ličnosti jer, u zavisnosti od toga kako je on obavljen, biće razvijena i sposobnost osobe za autonomiju i preuzimanje odraslih odgovornosti kasnije tokom života. Odgovornost roditelja ovde se ogleda u tome što nisu s detetom razgovarali o načinu na koje ono razmišlja i doživljava različite pojave, tako da mu nisu pomogli da stvori ispravne zaključke.

Tokom detinjstva, dete svoje roditelje doživljava kao autoritete i zaključke koje donese na osnovu njihovih verbalnih poruka ili konkretnih postupaka usvaja kao aksiome o kojima se ne raspravlja. Na taj način ono donosi zaključke o sebi, drugima i svetu koji ga okružuje. Njih ugrađuje u svoju mapu stvarnosti i nadalje postupa u skladu sa njima. Međutim, u to vreme donešene odluke su rezultat detetove spoznajne nezrelosti, grešaka u zaključivanju, podložnom preteranom uopštavanju i nedostatka relevantnih informacija, te su pogrešni zaključci tada gotovo neminovnost. Najčešće se dešava da su detetu dobronamerno, usled snažne želje da se formira u skladu sa njihovim vrednostima, roditelji upućivali poruke koje je ono povezalo ili s pretnjom odbacivanjem koja je veoma moćna poruka malom detetu ili sa detetovim pravom na život. Pretnja odbacivanjem je veoma moćna poruka malom detetu jer kod njega pobuđuje separacioni strah. Kako je dete svesno svoje zavisnosti od roditelja i pri tom nije u mogućnosti da razlikuje želje od potreba, za njega je roditeljska želja da se ono formira u određenom pravcu prava potreba (poput gladi ili žeđi) koju je ono dužno da ispuni. Na ovaj način formiraju se životne odluke kojima se ekstremno uslovljava pravo na ličnu vrednost ili pravo na život. Tako nastaju goniči, progonitelji ili “drajveri” kojih sve dok se osoba pridržava, obezbeđuju pravo na postojanje i ličnu vrednost.

Ko su goniči i kako nas to „čuvaju“?

Drajveri ili goniči su direktno uputstvo osobi kakva ona treba da bude I kako da se ponaša da bi se uklopila u društvo u kome živi. Ova uputstva predstavljaju direktan put ka gubitku autentičnosti svake osobe, ali i pored toga svi ih se grčevito držimo i tako prividno čuvamo vlastitu sigurnost i veru u sebe.

Drajvera ima pet i svi oni predstavljaju deo životnog plana osobe (u transakcionoj analizi nazvanom skript) koji je ona napravila u detinjstvu na osnovu životnog iskustva i ophođenja od strane značajnih drugih.Ovaj nesvesni plan određuje svesne životne izbore osobe i na taj način ograničava i usmerava njen životni tok.

Najčešće je dominantan jedan od drajvera, mada osoba može imati razvijena još jedan ili dva. Oni su direktno uputstvo osobi kakva ona treba da bude i kako da se ponaša da bi se uklopila u društvo u kome živi. Ova uputstva predstavljaju direktan put ka gubitku autentičnosti svake osobe, ali i pored toga svi ih se grčevito držimo i tako prividno čuvamo vlastitu sigurnost i veru u sebe.

Na samom početku ovog teksta predstavljen je drajver „Trudi se“, koga razvija osoba koja je tokom života zaključila da mora neprestalno da se trudi kako bi vredela. Ona je internalizovala prisilni mehanizam kojim se trud koristi kao sredstvo odbrane od osećanja niže vrednosti, odnosno ona sve dok se trudi ima utisak da vredi, pa će tako uvek biti nadomak cilja, ali ga nikad neće i ostvariti.

Ovde je važno napomenuti da trud svakako jeste poželjan u postizanju nekog cilja, ali da problem nastaje onda kada trud postane sam sebi cilj, tj kada sebe i posao koji je obavila osoba vrednuje naspram količine truda koji je uložila. Poučene iskustvom koje su imale, ove osobe su usmerene na pokušavanje, i tako najčešće nisu uspešne u obavljanju zadataka. Tokom odrastanja, one su slušale poruke tipa „Preko trnja, do zvezda“, „Bez muke nema nauke“.

Slično osobama koje se neprekidno trude, postoje i ljudi koji sebi postavljaju nemoguće standarde i ciljeve,teško se opuštaju i ne uživaju u svojim postignućima. Oni imaju drajver “Budi savršen” i uspehom smatraju samo one ciljeve kojima su prethodile aktivnosti bez poteškoća i greške.

Najčešće poruke koje su ove osobe internalizovale od strane značajnih drugih su: „Ako nije savršeno ne vredi ništa.“, „Niko ne može da me voli zato što nisam savršen.“ ,“Ne smem da pogrešim.“ Težiti visokim ciljevima nikako nije loše, problem nastaje kada osoba svoja postignuća koristi da bi vrednovala sebe kao ljudsko biće.

Ljudi koje pokreće drajver „Ugodi drugima“ imaju konstantnu potrebu da se drugima nađu na usluzi, sebe uvek stavljaju u drugi plan odriču se svojih potreba zbog potreba drugih, i veruju da je potrebno žrtvovati se za druge. Oni ne umeju da kažu ne, niti da odbiju tuđi zahtev. Mi jesmo društvena bića i poželjno je da smo socijalno adaptirani, ali je potrebno održavati ravnotežu između davanja i primanja, odnosno biti na usluzi drugima i opravdano to od drugih očekivati i za sebe.

Iako ljudi veoma često u komunikaciji sa drugima pokazuju svoja očekivanja i osećanja, postoje i oni koji, usled straha da će biti povređeni ili odbačeni, imaju masku nepovredivosti, nikada ne pokazuju slabost i veruju da uvek moraju biti jaki. Njih pokreće drajver “Budi jak” i oni sebi ne dozvoljavaju da pokažu slabost. Veoma su ponosni na postojanje ovog drajvera i često ističu da „ne dozvoljavaju da ih osećanja ometaju“.

Ponekad situacija u kojoj se nađemo zahteva da posao uradimo brzo, ali ljudi sa drajverom „Požuri“ uvek i sve rade brzo. Oni se zatrpavaju poslovima, kreiraju nemoguće rokove za završavanje poslova, nestrpljivi su i prema sebi i prema drugima. Nikada nemaju dovoljno vremena i sebi najčešće govore: „Brzo, nema vremena!“, „Nećeš stići!“, „Požuri, ne budi tako spor!“
Bez obzira na to koji je drajver prisutan, važno je napomenuti da on predstavlja “višak” ličnom funkcionisanju, da joj bespotrebno crpi energiju. Razvijanjem određenog drajvera, osoba pokazuje da nikada bezuslovno nije prihvatila sebe, da svoju vrednost kao bića određuje naspram ličnog postignuća. To znači da je tokom detinjstva prošla iskustvo u kome roditelji nisu njihovo biće odvajali od ponašanja, svaka pohvala ili kritika je bila upućivana celokupnoj ličnosti deteta, bez obraćanja pažnje na to da se u nekoj situaciji radilo o konkretnom postupku.

Svaki gonič ima i svoju antitezu, pa tako umesto uobičajenih samosabotirajućih poruka osoba može sebi dati dozvolu da ne teži ka savršenstvu, već bude dovoljno dobra jer niko nije savršen. Umesto konstantnog „Požuri!“, sebi može reći „Imam dovoljno vremena.“, „Polako“. Ako misli da ukoliko se ne pomuči ništa nije vredno, može reći „Cilj se može postići i sa lakoćom.“, „Važan je rezultat, a ne količina uloženog truda“. Oni koji imaju uverenje da niko ne može da ih povredi, sebi mogu reći „U redu je ponekad biti slab“, „Vredim i kada sam povređen“… Stalna težnja ka udovoljavanju drugima, može se prevazići davanjem dozvole za biti važan i imati prava na vlastite potrebe.

Zašto se ponosimo sopstvenim goničima?

Razllozi zbog kojih se ljudi ponose ukoliko stalno negde žure, trude se ili teže savršenstvu uglavnom se nalaze u tome što su kao deca bili voljeni samo onda kada su ispunjavali određeni uslov. Na osnovu toga oni su razvili očekivanje da će ih drugi ljudi prihvatiti ili poštovati samo ako ispunjavaju taj uslov. Kroz život oni su i sami prema sebi razvili takav stav, pa poštuju i vole sebe samo ako ispunjavaju dati uslov, koji su im nekada davno postavili značajni drugi. Oni svoje drajvere stavljaju u „izlog” svoje ličnosti i drugima se predstavljaju tako što im ponosno pokazuju svoje drajvere. Drugim ljudima se najčeešće predstavljaju rečima: “Ja sam perfekcionista i kod mene sve mora biti idealno”, “Mene je nemoguće povrediti”, “Ja mogu da radim po čitav dan bez prestanka”… Drajver je u tom smislu izjednačen sa vrednošću date osobe, osoba je na njega ponosna i ne doživljava to kao problem. Ona i kod drugih ljudi taj isti drajver doživljava kao vrednost, te se ljudi sa istim imperativima i drajverima se međusobno prepoznaju I dobro funkcionišu zajedno.

Kako prepoznati drajver u sopstvenom ponašanju i kako ga prevazići?

Ljudi su skloni da jednom stvorena uverenja kasnije u životu potvrđuju i jačaju, nastojeći da realnost redefinišu kako bi je uklopili u svoja uverenja ili pronalazeći onaj deo sveta koji upravo odgovara njihovim uverenjima. To je suština prisilnog i nesvesno motivisanog ponašanja manifestovanog kroz drajvere ili goniče.

U životu postoje situacije kada smo primorani da požurimo, da se potrudimo više nego inače, kada odlučimo da težimo visokim ciljevima, ugodimo drugima ili ne pokazujemo svoja osećanja. To automatski ne znači da posedujemo neki od drajvera jer svi ljudi se ponekad nađu u takvoj situaciji.

Psihoterapija je najbolji i najsigurniji način da neko preispita svoja uverenja i da ih promeni. Tokom psihoterapijskog procesa osoba prvo stiče uvid u to da „drajver“ postoji i osvešćuje da je uverenje koje ga održava netačno.

Za ponašanje uzrokovano drajverima, karakterističan je momenat prisile da se stvari odvijaju na tačno određen način. Ukoliko u izrazu postoji „Uvek“, „Nikad“, „Moram“, „Ne smem“…, to ukazuje na nefleksibilnost u ponašanju i rigidno pridržavanje prethodno postavljenih pravila. Kod ovakvog obrasca ne postoji spontanost u ponašanju, sve odluke su unapred donate, a sve aktivnosti isplanirane do kraja. Dugoročno gledano, one postaju izvor frustracije, nezadovoljstva sobom i posledično, gubitka samopouzdanja.Najčešće se dešava da osoba u želji da obezbedi potvrde vlastite vrednosti upada u zamku stalnog ispunjavanja očekivanja drugih.

Ljudi su skloni da jednom stvorena uverenja kasnije u životu potvrđuju i jačaju, nastojeći da realnost redefinišu kako bi je uklopili u svoja uverenja ili pronalazeći onaj deo sveta koji upravo odgovara njihovim uverenjima. To je suština prisilnog i nesvesno motivisanog ponašanja manifestovanog kroz drajvere ili goniče. Nesvesnost ovakvog ponašanja je i osnovni problem jer su ljudi vremenom ta osnovna uverenja zaboravili, pa u sadašnjosti ona funkcionišu kao nesvesna pravila kojih se čvrsto pridržavaju.

Međutim, u odraslom dobu, ovde i sada, promena ovih uverenja je moguća. U nekim slučajevima, do te promene može doći spontano, pri susretu sa izuzetnim ljudima. Takvi ljudi i odnosi sa njima su osobi veoma važni. Poruke koje od njih dobijaju i modeli koji im oni nude mogu doprineti restrukturiranju ličnosti osobe i donošenju novih odluka. Ovi odnosi mogu biti kako dugotrajni, tako i kratkotrajni, ali impresivni.

Ukoliko do ove promene ipak ne dođe spontano, psihoterapija je najbolji i najsigurniji način da neko preispita svoja uverenja i da ih promeni. Tokom psihoterapijskog procesa osoba prvo stiče uvid u to da „drajver“ postoji i osvešćuje da je uverenje koje ga održava netačno, Ukoliko ima želju da ga prevaziđe, uz obraćanje pažnje na to šta govori sebi i posvećenost promeni uverenja uz promenu poruka koje upućuje sebi, celokupan proces restrukturiranja može uspešno dovesti do kraja. Na taj način osoba stiče mogućnost da „izađe” iz skripta, čiji su goniči sastavni deo.

Autorka je master psiholog, T.A. Psihoterapeut.
[email protected]