Usamljeno čudo prirode

Kada sama prvi put ugledala Prerast, džinovsku kamenu kapiju na rečici Prerast, koja se uliva u Šašku reku i mora se pregaziti 5-6 puta stazom dugom skoro kilometar, ostala sam bez daha. I tako svaki put, uvek Prerastu prilazim, kako bi rekao dr Radenko Lazarević, kao Ajfelovoj kuli. Usamljeno čudo prirode, živo jer rečica i dalje obavlja svoj prirodni zadatak i oblikuje ga, kameni most gornje dužine od 150 metara, visine od oko 30, i pristupne širine ispod kamenog svoda od oko 10 metara. Dolazim na Prerast kad god mogu, a kada se dogodi da povedem sto planinara RTS, od kojih jedan – Miloš Kovačević – napravi ovu dobru fotografiju, a potom, sledeće nedelje pratim finskog fotografa umetnika Jaka Hejkilu – kažem sebi: stani, da nisi previše zgusnula lepotu?
Prerast, ka kome se skreće na 12. kilometru puta Majdanpek – Negotin, na tajnovitom je i skoro nepristupačnom mestu, sem za one koji znaju. Zaštićen je zakonom kao prirodno dobro izuzetnog značaja. Oko Prerasta i na samoj kapiji, kao i na gornjem luku, vidni su sasvim sveži tragovi tragača za zlatom. Ovde je u III i IV veku bio i manji rimski arheometalurški centar, o čemu postoje pokretni materijalni dokazi u muzeju u Majdanpeku, ali ih morate pogledati u depou jer muzej i dalje nema prostor za postavku. Rečica, koja ume da nabuja, ponekad „valja“ rimske novčiće i ostatke grnčarije za topljenje. Okolo je gusta šuma, vide se oštri kraški vrhovi Malog krša, i raste nekoliko endemskih biljnih vrsta koje ovdašnji magovi često koriste.
Ako imate sreće, naići ćete na obred „libacije vode“, ili na njegove ostatke – cveće, sveće… Reč je o jednom od najlepših vlaških obreda iz korpusa kulta mrtvih, koji se vrše na najčistijoj vodi – uglavnom izvorskoj, ali kamena kapija simbolično pročišćava vodu tako da se porodice pokojnika trude da bar jednom u sedam godina, koliko traju obredi koji će pomoći mrtvima da odu u raj, obave ovaj obred slanja vode na „onaj svet“, hladan, mračan i bezvodan, kako njihov pokojnik ne bi bio žedan. Ispod Prerasta je lepo biti i sa Mikom Mađijašem, magom iz Crnajke koji ovde, ponekad, vrši obred podmlađivanja, a spreman je da vam odgovori na sva pitanja o vlaškoj narodnoj religiji, za koju se već sluti da je među najstarijima u Evropi.
Prerast ugledate tek kad mu priđete na oko sto metara, skačući uz rečicu koja se spušta niz kamenje. Zahvaljujući tome što je udaljen od tranzitnog puta i što se nalazi u pravoj divljoj prirodi, Prerast nije samo meta tragača za blagom, turista kojima neko preporuči ovu destinaciju, arheologa i geologa, zaštitara prirode, već je i mesto predanja o borbi sila dobra i zla. Bujice, poplave, sve ono čime priroda ponekad može da naudi lokalnom stanovništvu, pretvorilo se u iskreno verovanje da se na Prerastu, u jakim olujama praćenim gromovima i orkanskim vetrovima bore „srpske“ i „bugarske“ Vlve, odnosno ljudi i žene koji su sposobni da, padanjem u trans uzlete na nebo i odbrane okolinu Prerasta od tuđih Vlvi koje donose poplave i gromove. A nedaleko odavde je i „prebivalište“ Danice (Lenkice), šumskog demona koji živi u šupljini jednog drveta i lokalni magovi sa njom moraju da sklope godišnje ugovore i dobiju dozvolu da na ovom čudesnom mestu zahvate vodu za svoje mađijske obrede.
Pa, šta mislite, dragi čitaoci, je li dovoljno da privuče više turista i oživi ovaj siromašni kraj? Videla sam neke fotografije Prerasta Jaka Hejkile. Vraća se u septembru.