Uspon na vrh Seula

Hteo sam da kažem da imamo i mi jedan takav, sličan… ali kako, kad je naš već sedam godina ležao u ruševinama. Zato sam rekao Džeki da smo imali jedan takav, ali da je srušen tokom bombardovanja… Džeki me je pažljivo slušala, blago otvorenih usta iz kojih se posle svake moje rečenice čulo „Oooo…“, a ja sam se osećao kao da prepričavam „Ratove zvezda“ koje ona nekim čudom još nije gledala. Prećutao sam da naš toranj nikad nisam posetio.
U Koreju sam sleteo među prvima, negde oko osam ujutru, zajedno s Viktorom iz Rumunije. Džeki je imala zadatak da nas nečim zabavi dok ne stigne ostatak grupe, pa nam je zakazala viđenje za 15 sati. Smucao sam se po sobi, svaki čas dolazio do prozora i razgledao veliki bulevar i nebodere ispred hotela ili „vrteo“ korejske kanale na televizoru.
U tri sata Džeki nas je čekala. Viktor nije imao snage. Seli smo u taksi. Zar je bitno kuda? Posle 11 sati u avionu i malo sna konačno sam shvatao da sam na drugoj strani planete. Nisam mogao očima dovoljno da obuhvatim. Srednjovekovna tvrđava, Gradska kuća, južna kapija grada, stara železnička stanica…..
Stali smo ispred trospratne zgrade, ni po čemu različite od milion ostalih u Seulu. Osim što su iz nje išli kablovi ka vrhu planine. Za manje od pet minuta žičarom smo prevalili nekih 600 metara i našli se u sličnoj zgradi. Iz nje kamenim stepenicama ka vrhu. Tada sam prvi put lepo video i slikao – N Seul toranj na Namsan planini. Na vrhu prostrani plato. Desno osmougaoni paviljon Palkakdžung, levo bongvadae, nešto nalik velikim košnicama od kamena u kojima se u stara vremena palila vatra radi komunikacije na daljinu. Ispred mene toranj.
A unutra… Pa, s vrata sam odmah spazio ljude koji leže na krevetima koji ne dodiruju zemlju. Prikovani su za plafon, crvene boje, talasastog oblika, ispred njih monitori s video-sadržajima. Osim kreveta sve je belo. Brzim liftom za čas smo se našli u opservatoriji na oko 400 metara iznad nivoa mora. Seul. Na dlanu. Nesmetano možete posmatrati svih 360 stepeni oko tornja.
Seul se pruža u nedogled. Reka Han. Jedanaest miliona. Stotine nebodera. Bulevari sa deset traka. „A šta je ovo, a šta je ono…“, bio sam dosadan, ali morao sam da znam. Centar, moj hotel, Plava kuća, ženski univerzitet, tradicionalne korejske kuće, stadion za Svetsko prvenstvo u fudbalu… U sredini opservatorije, oko centralnog stuba su mesta za sedenje i gomila malih monitora na kojima se može videti panorama Seula i u prošlosti, ali i u drugim godišnjim dobima.
Iznad je restoran u kojem nije bitno koji sto dobijete da biste posmatrali grad. Ceo restoran se okreće oko tornja i to dovoljno brzo (48 minuta krug). Ipak, najbolja stvar je bila „Nebeski toalet“. Nisam bio u njemu, video sam ga u brošuri tek kad sam sišao. Odgovara samo muškarcima. Pisoari su prikovani za ploče visine otprilike do grudi. Ploče su postavljene tik uz prozore. Otvor je dovoljno veliki da ne morate da pratite šta se dešava „dole“, pa i u toj delikatnoj situaciji možete nesmetano promatrati Seul. Naravno i ruke ćete oprati na česmama koje su uz prozore, tako da nijednog trenutka ne gubite grad iz vida. Tu su i neizbežni suveniri, fotografske radnje, još kafića i restorana…
Za N Seul toranj izabrano je najbolje mesto. Namsan planina (Južna planina), visine 262 metra, nalazi se u samoj sredini Seula. Zatvorena je za saobraćaj i pretvorena u park pa na vrh možete ili žičarom ili peške. Toranj je izgrađen 1969. Vrh dostiže skoro 500 metara nadmorske visine. Rekonstruisan je 2005. i od tad je sve haj-tek. Otuda i ono N – Novi. Nazivaju ga i „Cvet Seula“ zbog posebnog sistema osvetljenja u kojem dominira crvena boja, boja korejske strasti. Da kažem da je sve besprekorno čisto da li bi mi verovali.
S mog prozora lepo se video. Posmatrao sam ga svaki dan. I noću, kad mi vremenska razlika nije dala oka da sklopim, a telefon bio „mrtav“ za poruke. U tišini, s petnaestog sprata Koreana hotela, crvena svetla tornja. Sutra bih tamo opet, a u međuvremenu čekam da posetim beogradski toranj… samo da ga naprave. A hteli su neki. I oni Rusi što su doleteli avionom, obećali da će biti viši 100 metara od srušenog, nalili se rakije i nikada se više nisu vratili.