Valjevo: Lepota nije daleko

Neretko se pitam a što baš ta neka, često nedostižna, mesta kad ima toliko lepih krajeva ove naše Srbije, prelepih, a tako blizu?

I tako, nedavno, jednog oktobarskog dana, sa kolegama novinarima veteranima i našim prijateljima, nas pedesetak, krenusmo put Valjeva, Brankovine, Lelića, Petnice.

A da bismo baš saznali i ono manje poznato o ovom kraju zamolili smo Dragicu Raković i dr Vesnu Matić, Valjevke, zaljubljenice u svoj kraj, koje, razume se, svestrano poznaju i blisko osećaju lepote i istoriju ovog dela naše zemlje da nam budu domaćini.

Rado nas dočekaše ispred Valjeva i provedoše kroz ovaj interesantan grad i okolinu. Videsmo mi i doživesmo mnogo lepog i ispunismo dan kako se samo poželeti može.

Valjevo grad spomenika i spomen-obeležja posvećenih velikanima srpske kulture i istorije: Vuku Karadžiću, Milovanu Glišiću, Proti Mateji Nenadoviću, Iliji Birčaninu, Vojvodi Živojinu Mišiću, Desanki Maksimović i dr. Tu, malo iznad grada, je i monumentalni spomenik Stevanu Filipoviću, koga se svi sećamo iz školskih dana, kao simbola slobode i prkosa fašizmu.

Najstariji tragovi boravka ljudi na ovom području, otkriveni u obližnjoj Petničkoj pećini, potiču iz paleolita. Od sačuvanih pisanih dokumenata u kojima se pominje Valjevo, najstariji je otkriven u Dubrovačkom arhivu i datira iz 1393. godine. Novija istorija grada govori da je Valjevo bilo prvo veće oslobođeno mesto u Prvom srpskom ustanku protiv osmanlijskog carstva, 20. marta 1804. godine, i taj dan se obeležava kao praznik Grada.

U Prvom svetskom ratu, 1914. godine, u blizini Valjeva odigrala se čuvena Kolubarska bitka kojoj je komandovao vojvoda Mišić i u kojoj je srpska vojska žestoko porazila austrougarske trupe. Posle velike bitke ceo grad je pretvoren u ratnu bolnicu, ovekovečenu u slici „Valjevska bolnica“, slikarke Nadežde Petrović, umrle od tifusa, u Valjevu 1915. godine, negujući ranjenike. Tu su i sada te bolničke zgrade. Valjevo je tada imalo najviše stanovnika u svojoj istoriji, nažalost zbog ogromnog broja ranjenika.

Prođosmo i pored Krušika na kome NATO agresor nije štedeo bombe, Srbijanke čijim smo se proizvodima nekada sladili, bilo nekad… Moral nam podiže pogon koji radi slovenačkog Gorenja, otvoren posle jada koji je zadesio našu nekadašnju lepu zemlju. Videsmo škole, Narodni muzej, Kulu Nenadovića, Muselinov konak, podignut u XVIII veku iz čijeg podruma su, 4. februara 1804. godine, izvedeni valjevski knezovi Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin i pogubljeni na obali Kolubare, u okviru poznate seče knezova, što je bio povod Prvog srpskog ustanka.

Videsmo Kolubaru, malu ukroćenu reku, nekako bezazleno deluje, a što 2014. godine nanese onoliko zla ovom gradu i drugim naseljima nizvodno.

Tešnjar, najstariji deo grada, još iz turskog doba, usnula ulica pored Kolubare nedovoljno iskorišćena, a mogla bi biti valjevska Skadarlija. Kažu ovde je živo u avgustu, kada se održavaju Tešnjarske večeri ili kada se snima neki film, serija.

U Valjevu je i Moderna galerija, posetismo je, sa bogatom postavkom slikara Tikala i Milana Tucovića, a tu je i spomen-soba LJube Popovića. Interesantno je videti neke od stvari ovog velikana, svetski poznatog slikara, četkice, boje, svedočanstva, biblioteku, privatne predmete, njegove i njegovih roditelja, ali tu nema puno LJubinih slika.