Vanja Đurić (N1): Nekada maštam da otvorim poslastičarnicu sa francuskim pecivima

Pre nego što je postala deo tima televizije N1, radila je na Radio-televiziji Vojvodine, a kasnije bila angažovana za portale Istinomer i Cenzolovka.

Luksuz slobodnog dana

– Obično nemam onoliko slobodnog vremena koliko mi je potrebno da se resetujem od svakodnevnog, često vrlo velikog stresa, da sretnem prijatelje i iz mog grada, Novog Sada, i iz Beograda, a usput i da budem u toku sa svim što se zbiva i što me zanima. Novinarski posao je jedan od onih koji se nikada ne završava, mi nemamo taj luksuz koji nude neke druge profesije da slobodan dan bude baš to – slobodan i bez zvonjave telefona. Uprkos svemu tome, kada se zvezde poklope, to slobodno vreme volim da posvetim partneru, sestri, odlasku na probe hora Svi u glas, koji vodi moja prijateljica Maja Ćurčić i koji uključuje i rad sa decom iz svratišta. Nekada uspem i da vozim bicikl uz Dunav.

Najvažniji jutarnji rituali

– Ja sam jutarnja osoba pa su mi samim tim jutarnji rituali najvažniji. To su svakako prvo tuširanje, kafa, gledanje jutarnjih programa, nekada vežbe istezanja, a nekada joga. Sve zavisi od toga koliko vremena imam tog određenog jutra. Ukoliko radim nešto što podrazumeva uključenja uživo od jutra ili od podneva, onda sve ono pobrojano pada u vodu, jer je jutro jedino vreme kada mogu još malo da se pripremim za temu kojom se bavim. Nekadašnja ja, štreberka, bi tu pripremu obavila odmah uveče, jer se domaći radi odmah posle škole. Međutim, sada u ovim godinama, na kraju dana sam već prilično umorna, pa mi ne ostaje ništa drugo nego da žrtvujem jutro i malo duže spavanje.

Veliko ratno ostrvo leti

– Tokom dana volim da popijem kafu u Zemunu, ima više nekih zanimljivih lokalčića u koje odlazim i zimi i leti, tu je svakako i splav Savana. Leto jedva čekam, jer tada mogu da idem i na Veliko ratno ostrvo, koje bi, istina, moglo biti uređenije, ali istovremeno kod njega volim baš to što čuva duh prošlog vremena, vremena Jugoslavije. Tu je i jedno mesto, malo dublje u šumi, sa samo nekoliko stolova, gde možeš da jedeš odličnu ribu, gledaš reku, pobegneš od svih. Sviđa mi se što to ostrvo odoleva investitorskom unificiranju i pretvaranju u privatne rizortove, a podseća me malo i na novosadski Ribarac. Kada je reč o Beogradu sa druge strane reke, volim kafu iz Koffeina, hranu iz restorana Tri i Mezestorana dvorište, obično se neki zanimljiv sadržaj nađe u KC Gradu, Centru za kulturnu dekontaminaciju, volim bar April, Zaokret u Cetinjskoj. Volim i muzeje, nađe se uvek nešto zanimljivo.

Istra i Dalmacija

– U vreme letovanja volim sve što je na obali mora. Šalim se, nije baš da mi je svejedno gde ću letovati. Uglavnom odlazim na hrvatsko primorje, češće Istru, nekada Dalmaciju. Prošle godine sam bila u Puli, u koju godinama nameravam da odem pre svega zbog nekih simbola tog grada i bivše države. Pre svega mislim na Kud idijote i Uljanik, a poslednjih godina taj simbol je postao i Društveni centar Rojc. Ne mogu da kažem da su pulske plaže najlepše koje sam videla, ali zato su tu Brioni i obližnja ostrvca na kojima nema mnogo turista, a more divno, kao sa fotografija Nacionalne geografije. Jedan period života sam provela u Švedskoj, u Stokholmu, i to je zemlja kojoj bih se iznova i iznova vraćala. Volim često da skoknem i do Zagreba. I ovo nije samo fraza, zaista u našoj i susednim državama ima neverovatnih mesta što me svaki put, kada idemo na neko snimanje, iznova oduševi.

Bosanske pite

– Nemam nešto omiljeno što ću da naručim u većini situacija, volim da probam razne stvari. Važno mi je da ima mesa, da nije svinjsko i da nije ljuto. Volim da kuvam, mada to sada ređe radim, jer je moj partner profesionalni kuvar.  A ja sam spletom nekih, ne tako srećnih, okolnosti naučila skoro sve da spremam još kao klinka. Međutim, najviše volim nešto da mesim, neka peciva, kolače, bosanske pite su obavezne, jer sam poreklom iz Bosne i tamo prvo naučiš da spremaš pitu pa te onda uče brojeve i slova. Nekada maštam i da otvorim neku pekaricu, poslastičarnicu, ali sa francuskim pecivi

ma.

Idealan slobodan dan

– Izgledao bi kao nekada subote i nedelje dok sam živela u Novom Sadu.  Ja spremam doručak, dolaze mi prijatelji, ili ako je lepo vreme idemo negde napolje svi zajedno, nekada na neku turu biciklima, vraćamo se popodne, uveče idemo na svirku. Kada se vikendom organizuje second hand bazar u kafiću Graffiti, onda idemo svi tamo na jutarnju kafu, a dalje sve zavisi kuda nas dan odvede. Nedostaju mi malo ti neisplanirani dani.

Svet bez žena

– Gledam svašta, i filmove i serije i volim žanrovski različite stvari. A volim i pozorište, možda mi taj izraz zapravo i više prija nego film. Svojevremeno sam uspevala da pogledam sve što je bilo na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta u toku jedne sezone. Sterijino pozorje nisam propuštala. Sada, naravno, odlazim češće u beogradska pozorišta, ali nešto što sam skoro pogledala i što je malo odskočilo od onog što inače možemo da vidimo jeste “Svet bez žena” Maje Pelević i Olge Dimitrijević u produkciji Bitefa i Centra za kulturnu dekontaminaciju. Uspele su da jednu naizgled izlizanu, i široj publici nezanimljivu, temu učine zanimljivom. Čak komičnom, ali ne i banalnom. Kada je reč o filmovima pogledala sam skoro Trougao tuge, Rubena Ostlunda i apsolutno ga preporučujem, kao i seriju The White Lotus, koju su sada verovatno već svi pogledali.

Koncert Buč Kesidija u junu

– Isto je kao i sa knjigama, slušam svašta, volim muziku generalno. Mnogo je nekih novih, mladih, regionalnih bendova koje volim da poslušam i veoma mi je drago što ta scena postoji. Jutros sam baš kupila karte za koncert Buč Kesidi, na Tašu u junu. Nikada ih nisam slušala u takvom ambijentu, biće mi baš zanimljivo. Nekadašnja ja bi išla isključivo na punk, street punk svirke, ponekad grunge i hardcore, a sada sam malo proširila repertoar.

Lana Bastašić, Rumena Bužarovska i Marijana Čanak

– Situacija sa knjigama je ista kao i sa filmovima i muzikom. Pre žurnalistike sam studirala srpsku književnost, čitala sam baš svašta i mnogo toga mi je bilo drago, omiljeno, u nekim fazama me oblikovalo, pa mi je teško da odaberem nešto omiljeno. Poslednje dve godine čitam uglavnom regionalne (nazovimo ih tako) pisce i spisateljice. I mogu samo reći da mi je izuzetno drago što su nam se desile jedna Lana Bastašić i Rumena Bužarovska, a da mi je veoma žao što je umro Bekim Sejranović. Drago mi je i što je Marijana Čanak bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Ne samo zato što mi je koleginica sa Filozofskog, već zato što je stvarno sjajna i njeno vreme tek dolazi.