Vašington: O uspomenama i još ponečemu

I Vašington je njihov vršnjak, jer je američki ustav definisao njegovo osnivanje, površinu od deset kvadratnih milja i politički status.

Danas je to grad iz koga se vlada svetom i možda je zbog toga odbojan za obične posetioce.

Iako nema dugu istoriju, događaji koji su se u njoj zbili deo su naših uspomena, na koje nas podseća svaka poseta američkoj prestonici.

Vašington simbolizuje njegov imperijalni deo, Kapitol i Bela kuća; oko nje se posetioci najviše vrzmaju, čekajući da se neko pojavi na travnjaku predsedničke rezidencije. Nekada se lako moglo i ući unutra, kao i u Kongres.

Od Kapitola do reke Potomak proteže se Mol, memorijalni deo grada, sa nizom spomenika posvećenih velikim predsednicima, okruženih simbolima veličine i moći Amerike, i jednom običnom velikom čoveku: Martinu Luteru Kingu.

On je tu održao čuveni govor protiv rasne diskriminacije.

Na Molu su i spomenički kompleksi posvećeni pobedama i porazima u ratovima; dva pamti naša generacija.

Korejski rat – devetnaest figura, ogrnutih kabanicama, korača kroz vlažnu travu u potrazi za izlazom.

Vijetnamski rat – beskrajan mermerni zid sa imenima poginulih, na kome vidite odraze svog i lica drugih posetilaca, u nemom dijalogu sa vremenom u kome smo živeli.

Muzejski deo prestonice koncentrisan je na obodu Mola.

U Nacionalnom muzeju vazduhoplovstva i svemira nalazi se modul Apola 11, broda koji je odveo ljude na Mesec, podsećanje i na tu našu neprospavanu noć.

Preko puta, u Nacionalnoj umetničkoj galeriji, nacija, koja je uglavnom dala drugorazredne umetnike, prikupila je jednu od najimpersivnijih zbirki umetničkih dela na svetu.

Magnati bankarstva, industrije, trgovine i konjskih trka otkupili su umetnička dela od osiromašenih kneževa, plemića i država, uključujući i sovjetsku – deo zbirke Ermitaža, i poklonili je ovoj galeriji.

Uspomene naše generacije ne bi bile potpune bez podsećanja na Džona Kenedija.

U Vašingtonu su ubijena dva američka predsednika, Linkoln i Garfild, a sahranjen samo jedan – Vudro Vilson.

Kenedi počiva – uz Žaklinu i decu – na vojnom groblju Arlington, brdu na suprotnoj obali reke Potomak.

Nedaleko je sahranjen i njegov brat Robert, čiji je spomenik, mermernu ploču i beli krst, dizajnirao poznati arhitekta Pej.

Na vrhu brda je spomenik neznanim junacima iz dva svetska i Korejskog rata; junak iz Vijetnamskog rata je prvo položen, a zatim identifikovan i sahranjen drugde.

Smena straže oko spomenika je poseban ritual: stražari gaze sporim baletskim korakom, a za razliku od odsečnog koraka stražara ispred večne vatre u Kremlju, ovaj izgleda u najmanju ruku – drugačije.

Prilikom posete Vašingtonu odmah pošto su nas Amerikanci bombardovali, video sam na jednom stubu plakat na kome je pisalo: „Kad bombardujete Srbiju, vi bombardujete Ameriku“, sa pozivom na protestni marš od Vijetnamskog spomenika do Pentagona. Izgleda da je to bio redak trenutak razuma.