Važno je na vreme otkriti Parkinsonovu bolest

Poremećaji pokreta nastaju zbog smanjenja lučenja hemijske supstance dopamina, i to u delu mozga koji ima važnu ulogu u kontroli voljnih pokreta. Faktori rizika i tačan uzrok propadanja neurona u delu mozga nisu pouzdano utvrđeni. Bolest se obično polagano razvija, pa može proći i nekoliko meseci, a i godina pre nego što bolesnik ustanovi da ima tegobe. Bolest počinje jednostrano, kada pokreti ruke, a potom i noge iste strane tela, postaju nespretni i manje spontani a tokom vremena neumitno prelazi i na drugu stranu. O nastanku, simptomima i načinima lečenja Parkinsonove bolesti za Danas govori profesorka dr Elka Stefanova, specijalistkinja neurologije i šefica Odseka za poremećaje pamćenja i demenciju u Klinici za neurologiju Kliničkog centra Srbije.

– Bolest se ispoljava sporošću i siromaštvom pokreta, mišićnom ukočenošću, podrhtavanjem ruku ili nogu najčešće u mirovanju. Posle višegodišnjeg trajanja, može da se razvija i nestabilnost pri stajanju ili hodu i brojni nemotorni znaci bolesti, kao što su depresija, demencija i autonomni poremećaji i padovi. Uprkos širenju bolesti kod nekih bolesnika čak i duže vreme bolest ne utiče na sposobnost obavljanja svakodnevnih aktivnosti. Važno je na vreme otkriti bolest i lečiti njene simptome, propisanim lekovima – kaže dr Stefanova.

Kako objašnjava, glavni simptomi bolesti su usporenje i otežano otpočinjanje pokreta (bradikineza), tremor (drhtanje) u miru, ukočenost mišića ruku, nogu i vrata, sa napomenom da ne moraju istovremeno biti prisutna sva tri simptoma niti se oni javljaju jednakim intenzitetom.

– Važno je zapamtiti da drhtanje može biti različitog porekla tako da nemaju svi bolesnici koji osećaju drhtanje Parkinsonovu bolest. Kasnije u toku trajanja bolesti često je prisutna depresija, smetnje sna, česta mokrenja i stolice – kaže dr Stefanova.

Ona dodaje da su posledica i neke specifične promene kao što su hipomimija (oslabljena mimika lica – lice maska), smanjena učestalost treptanja, tiši glas, smetnje artikulacije govora, pisanje sitnih slova, teško ustajanje sa stolica, sitni koraci, povlačenje nogu po podlozi pri hodu, savijeni stav pri stajanju i hodu, kao „kod skijaškog stava“.

– Da bi lečenje bilo uspešno, važno je da se, čim se pojave prvi simptomi, konsultuje lekar specijalista za ovu oblast neurologije. Ne postoje specifične metode dijagnostike kojima bi se dokazala bolest, pa je potrebno uzeti temeljnu istoriju bolesti i odrediti njegov opšti i neurološki status. Dijagnoza se postavlja klinički na osnovu pregleda. Dijagnostičke metode kao što su kompjuterska tomografije mozga (CT), ili magnetna rezonanca (MR) mogu isključiti neke neurološke ili vaskularne poremećaje sa sličnim simptomima, ali ne mogu dokazati Parkinsonovu bolest – dodaje ona.

Iako leka za PB nema, dr Stefanova naglašava da bolest nije fatalna i da postoje delotvorni lekovi pomoću kojih se simptomi mogu držati pod kontrolom.

– Lečenje je uspešnije naročito u ranom stadijumu, ali napredovanje bolesti se ne zaustavlja. Preciznije, ovo znači da za sada ne postoji lek pomoću kojeg možemo da izlečimo bolest ili da zaustavimo napredovanje bolesti. Dopaminergički lekovi, među kojima je levodopa koji predstavlja „zlatni standard“ u lečenju, ostao je najmoćniji lek koji dovodi do motornog poboljšanja. Neki stručnjaci smatraju da terapiju treba započeti dopaminergičkim agonistima. Ovi lekovi mogu da se koriste kao monoterapija, ali su kao takvi retko dovoljni duže od nekoliko godina i to na početku bolesti. Korišćenje ovih lijekova u ranoj fazi bolesti, uz male doze levodope, može odložiti pojavu neželjenih efekata (diskinezija) terapije levodopom kod mlađih bolesnika – objašnjava dr Stefanova.

S druge strane, hirurško lečenje se razmatra u slučajevima kada su lekovi nedelotvorni ili kada se radi o uznapredovaloj bolesti. Duboka moždana stimulacija visokofrekventnom električkom stimulacijom u region suptalamičkog jedra je terapija izbora. U poslednjih deceniju i po uloga različitih oblika fizičkih aktivnosti (od hodanja do plesa) i fizikalna terapija se pokazala da može poboljšati pokretljivost i aktivnost.

Prema rečima dr Stefanove, porodica obolelog najbolje može pomoći bolesniku time da što više podržava njegovu nezavisnost i fizičku aktivnost.

– Potrebno je da porodica ima uvid kada i kako pacijent uzima lekove, posebno kada uzima levodopu, jer je redovno uzimanje u određeno vreme veoma važan princip, s obzirom na ograničeno vreme u kojem deluje lek. Ovo je važno s obzirom da neregularno uzimanje lekova predstavlja rizik za razvoj neželjenih efekata i komplikacija i lečenja u daljem toku PB. Treba da se zna da bolest može da bude „ćudljiva“, da ima naglih promena po tipu „on“ i „off“ fenomeni, i da budu ponekad tako nagli i iznenadni i da nisu uslovljeni željom ili voljom pacijenta – objašnjava Stefanova.

U kasnijem toku bolesti mogu da se javljaju ortostatski fenomeni, problemi sa mokrenjem, padovi, pojava halucinacija, ili psihoza i demencija kod određenog broja pacijenata. Veoma retko ali manji broj mlađih pacijenata bi mogao da razvije neki od poremećaja kontrole impulsa, upozorava dr Stefanova, pa bi okolina obolelog trebalo da obavesti lekara ukoliko primete neka ponašanja kod obolelog koja ranija nisu primećena, kao što su preterano bavljenjem nekim hobijem, „sklonost ka igrama na sreću“ i slično.

Bolest starijih

Parkinsonova bolest pogađa oko jedan odsto ljudi starijih od 65 godina i oko 0,4 odsto onih starijih od 40 godina. Epidemiološke studije upućuju i da bolest češće pogađa muškarce nego žene, i u većini studija taj je odnos čak 2:1. Parkinsonova bolest u većini oblika nije nasledna, ali postoje i nasledni oblici. Veoma retko PB počinje u adolescenciji (juvenilni parkinsonizam).

Pacijenti „odigravaju“ svoje snove

Oni koji žive zajedno sa pacijentom treba da znaju da postoje pored motornih i nemotorni problemi kao što su poremećaji raspoloženja veoma rano na početku bolesti ili da prethode bolesti. Posebno treba znati da pacijenti sa PB mogu da imaju problem sa spavanjem da imaju „žive snove“ ili da imaju tzv. RBD poremećaj spavanja kada nemirno spavaju, viču, mlataraju rukama ili nogama, i da postoji i mogućnost da se povrede, kao da „odigravaju svoje snove“.