Velika Britanija: Polarna golgota kapetana Skota

Među njima najviše emocija izaziva mala sveska, sitno  ispisana grafitnom olovkom, Dnevnik kapetana Roberta Skota, vođe engleske ekspedicije na Antarktik.

Sveska je otvorena na stranici sa datumom 17. januar 1912. godine, na dan kada je ekspedicija stigla na Južni pol, sa beleškom: „POL, da, ali pod vrlo različitim okolnostima od onih koje smo očekivali. Imali smo užasan dan..“

Da bismo saznali pomenute okolnosti, Uroš i ja smo se uputili u Kembridž, u Polarni muzej koji nosi ime kapetana Skota i čuva materijale njegove ekspedicije.

Početkom dvadesetog veka Antarktik je bio poslednja bela površina na svetskim mapama.

Kapetan Skot je vodio prvu englesku ekspediciju koja je utvrdila da je Antarktik poseban kontinent.

Kao iskusni istraživač, vratio se da pokuša da osvoji Južni pol, u funkciji ličnog prestiža i nacionalnog ponosa.

Dok su trajale pripreme na obodu ledenog kontinenta, pojavio se takmac, Roald Amundsen.

Prednost je bila na strani Norvežanina, zbog kraćeg puta do cilja, boljih priprema i većeg  iskustva u polarnim istraživanjima.

Skot, u maniru engleskog džentlmena, nije žurio.

Dok je Amundsen koristio pseće zaprege, Skot i njegov tim sami su vukli sanke preko antarktičkog platoa, kojim su harale snežne oluje, a temperatura se spuštala i do minus četrdeset stepeni.

Amundsen je stigao prvi i bezbedno se vratio u polaznu bazu.

Skot je sa četvoricom saradnika došao na Južni pol 35 dana kasnije.

Na polu su našli Amudsenov šator, zastavu i poruku. Bili su drugi – to su bile one okolnosti pomenute u Dnevniku.

Okrenuli su leđa svom ambicioznom cilju i lišeni snova, krenuli natrag putem od 1.342 kilometra.

Povratak je bio golgota kapetana Skota i njegovih ljudi. Izloženi vetrovima, gubili su snagu.

Jedan član tima, Evans,  preminuo  je na glečeru.

Drugi član, Outs, koji je dobio gangrenu od promrzlina, izabrao je smrt u ledu, da bi olakšao povratak ostalima.

„Upravo izlazim napolje i neće me biti neko vreme“, zabeležio je Skot njegove poslednje reči.

Četiri dana kasnije, ostalu trojicu blokirala je snežna oluja i izuzetno niska temperatura.

„Nema goriva, a hrane je ostalo samo za dan ili dva – mora da smo blizu kraja“, piše Skot.

Snežna oluja nije popuštala i kraj je bio neizbežan.

Zarobljeni u šatoru, Skot, Vilson i Bouver napisali su oproštajna pisma; Skot je pismo supruzi Ketlin naslovio sa: „Mojoj udovici“.

Zadnja beleška u Dnevniku, 29. marta, bila je: „Postajemo slabiji, naravno, i kraj ne može biti daleko. Krivo mi je, ali više ne mogu da pišem.“

Nađeni su posle osam meseci, podignuta je ledena humka iznad šatora i oni su tu zauvek ostali.

Dnevnik je sačuvan.

Ketlin Skot je ispratila muža do Novog Zelanda i otišla tamo ne bi li ga dočekala, ali uzalud.

Priznata vajarka ovekovečila je u bronzi njegov lik. Medaljon je u pročelju Muzeja, a jedan spomenik je u Londonu, na trgu Vaterlo, među slavnim Englezima.