Venčanje u crkvi Aleksandra Nevskog

Kasnili smo na sopstveno venčanje. Akademskih petnaest minuta.

– Je ‘l imaju problem sa parkiranjem? – pitao je sveštenik sestru mog supruga.

– Da, da… evo, upravo traže mesto, odgovorila je Dragana. „Bože me oprosti, morala sam da lažem zbog vas, usred crkve!“ – prebacila nam je ona kada smo napokon stigli.

Ceremonija je mogla da počne. Zauzeli smo pozicije. Dekijev kum, sa svećom, stao je iza njega, a moja „kuma“ iza mene. Kuma se zove Nikola i zato je pod navodnicima. Moj najbolji prijatelj, otkad znam za sebe. Uostalom, gde piše da mladina kuma mora da bude žensko?

– Gde su burme? – upitao nas je otac Bane, koji je tog dana bio zadužen za venčanje smušenog para u dorćolskoj crkvi Aleksandar Nevski. Deki me pogleda.

– Nemam pojma – rekoh i ležerno slegnuh ramenima. Kao da me se ne tiče. Jasno se vidi i na četvorosatnom snimku sa venčanja. Pogledasmo u kumove. Dekijev se pravio da ne čuje. Možda i nije, stariji čovek. Nikola je gledao u plafon. Mogu se kladiti da je u tom trenutku zviždao! „Ostale u stanu“, glasno zaključismo Deki i ja. Gleda nas otac Bane, i znajući nas, pomirljivo reče. „Nema veze. Počećemo ceremoniju. Neka ode neko po njih pa ćemo ih osveštati pri kraju venčanja“. I bi tako!

Nakon što pred Bogom rekosmo „da“, bacih bidermajer koji uhvati Dekijeva sestra (i gle čuda, udade se za tri meseca, a na našoj svadbi dečka nije ni imala), krenusmo u restoran „domaće kuhinje“ u sklopu naše zgrade, gde je organizovan svadbeni ručak, ali i građansko venčanje. Potvrdismo i tu da ćemo biti jedno uz drugo i u dobru i u zlu, da ćemo se voleti i poštovati, bla, bla… Uzeh njegovo prezime (sutradan se predomislih pa brže bolje vratih Živanović. Ništa lakše, uz par stotina dinara) i veselje je moglo da počne!

Verovala sam da će mi sopstvena svadba biti najgori dan u životu! Tog jutra probudila sam se sa mišlju da li da počnem sa tabletama za smirenje, alkoholom, ili kombinacijom? Govorila sam da ne volim da sam u centru pažnje (mada moji prijatelji tvrde suprotno) i da neću izdržati pritisak. Ali znate šta? Provela sam se kao nikada u životu! Čak i Deki koji ne voli nikakva slavlja ni okupljanja. Bio je to naš dan. U jednom momentu naš prijatelj Aca, kompozitor i tekstopisac za svoju dušu, najurio je muzičare, seo za klavijature, dao Dekiju mikrofon i u duetu zapevaše „Plavooka, cena ti je previsoka, da je od Boga, nije sasvim vredno toga, drugi je s tobom, viteški lom u srcu mom, a proleće u tvom…“. Acina kompozicija, Dekijev (katastrofalan) vokal, i dva prateća glasa prijatelja mog muža. Ne zna se koji je gori. Usledili su hitovi „You’re my heart, you’re my soul… Chery, cherry, lady…“ kao poklon iznenađenje za mene. Jedva sam ih namolila da snimke ne stave na Jutjub. Na redu je bila svadbena torta… Unose dvospratnu tortu obasjanu svećama i pirotehnikom. Muzički cvet na vrhu torte ispušta prve taktove „Happy birthday to you, happy birthay to yoo…“

– Ups, kupio sam pogrešan cvet – mrtav ladan reče moj suprug. Ma nema veze, ionako nam je cela svadba nekonvencionalna. Dorćol, crkva Aleksandra Nevskog, Ulica Đure Đakovića, koja je tri puta u toku mesec dana menjala ime, ali i prvi sneg, asociraju na jedan poseban dan.