Venecuela: Anđelov vodopad na đavolovoj planini

Nadaleko se s njim spaja reka Karoni, na čijem ušću je grad Sijudad Gvajana, industrijski centar Venecuele. Nema nafte, ali je bog okruženje podario izdašnim rudama zlata, aluminijuma i gvožđa. U centru grada nalazi se neverovatna skulptura: ogromna gromada stene, odlomljene sa obližnje planine Sero Bolivar, koja je – zarđala. Nije ni čudo, jer je ova planina najbogatija rudom gvožđa na svetu. Karoni je poznata po tome što na ušću formira nekoliko vodopada, koji nose ime po efektu tuširanja što ga osećate dok ih obilazite – LJovisna („rosulja“), ali je daleko poznatija po hidroelektrani Guri i nacionalnom parku Kanaima..

Hidroelektrana Guri je druga najveća na svetu. U podnožju brane visoke preko 160 metara osećate se teskobno, znajući da milijarde kubnih metara vode stoje iza vas. Utisak ublažava velika kinetička skulptura Alehandra Otera, kao i mali trg sa sunčanim satom, koji pokazuje mesece, sate i minute. Kanaima je laguna koju reka formira u svom gornjem toku u podnožju planine Ajantepui („Đavolova planina“ na jeziku domorodaca). Lepo turističko naselje, mada pomalo oronulo, pruža zadovoljstvo posmatranja okoline, posebno okolnih planina („tepui“), koje imaju zaravnjene vrhove i, kažu, endemsku floru i faunu; vrhovi su teško dostupni istraživačima, jer treba savladati visoke, strme litice. Laguna je nestvarna, sa peskom boje šampanjca i vodopadima koji reka pravi ulivajući se u nju. Fotografije koje pravite su toliko lepe, da deluju kao kič: pesak, palme, vodopadi, papagaji, tepui u daljini…

Kanaima bi bila dovoljna za doživljaj ovog dela Venecuele, ali ne i potpun, jer postoji nešto što je po lepoti nadmašuje: najviši vodopad na svetu, Salto Angel. Do njega se može stići čamcem iz Kanaime, uzvodno uz reku, ali nismo imali vremena za to. Valjalo je krenuti avionom, videti vodopad u preletu, a zatim prošetati obroncima tepuija i posetiti nekoliko manjih vodopada. Avion je jednomotorac, manji od mene; pilot je krupniji od mene. Nekako se četvoro nas stiskamo u avionu; pilot ga podiže iznad drveća i dok letimo – čita novine! Ispod nas je nepregledna džungla sa zmijolikim rekama a ispred visoki Ajantepui. Avion samo što krilima ne dodiruje vertikalne litice; ali strah od njih zamenjuje veličanstven utisak anđeoskog vodopada. On se obrušava niz litice, okružen pramenovima oblaka, visok 979 metara, stropoštava se u Đavolov kanjon i nastavlja put ka Karoniju. Kažu da ga je slučajno otkrio 1937. godine američki pilot Angel, pošto je avion zbog kvara spustio na vrh tepuija. To je verovatno tačno, ali više volim da ga smatram za anđeosko delo. Pilot pravi nekoliko krugova pored vodopada, da bismo ga bolje videli i doživeli, a možda i zato da oda počast ovom izvanrednom delu prirode…