Vijetnam: Slike žrtava jednog rata

Iza, i preko puta nje – nekada je bila gusta džungla sa stablima razgranatim krošnja, izuvijanih lijanama sočnih listova; iz džungle se čula dreka majmuna, lepršanje i pesma ptica, rika slonova…

Sada – gotovo šest decenija posle bombardovanja ove zemlje – džungle su još bez lišća; avetinjskog izgleda, izazivaju mučan osećaj posetioca.

Preko puta se nalazi žuto okrečena dugačka prizemna kuća sa mnogo prozora.

Ulazimo.

Unutrašnjost prostorije ispunjena je sa više od dvadeset stolova za kojima sede deca zaneta raznim vrstama zanimanja; Sva deca su hendikepirana – ali, svi nešto rade…

Neki crtaju, drugi odvajaju raznobojne perlice, oni do njih – nižu i prave narukvice, ogrlice, i minđuše.

Nedaleko je i stara šivaća mašina; oni koji imaju manje fizičke nedostatke šiju platno i spremaju ga za vez.

Tišinu u velikoj prostoriji remeti samo glas vodiča: „Ovo je jedna od – ‘Tom Kok’ radionica sa izloženim radovima – hendikepiranih – dece, žrtve rata u Vijetnamu! Nažalost, i posle toliko vremena, još uvek se rađaju deca sa mentalnim ili fizičkim nedostacima, kao posledica hemijskih otrova za vreme američkog bombardovanja naše zemlje. Sedamdeset posto je – gluvonemo, dok su ostali sa fizičkim nedostacima, najčešće bez ruku i nogu. Različitih su uzrasta od šest do 16 godina – nijedno od njih nema roditelje. Uvek se obraduju kad neko od turista dođe da ih poseti. Priđite, i pogledajte šta stvaraju“, kaže naš vodič Vijetnamac Tancin.

Zidovi dugačke prostorije su ispunjeni slikama; motivi na njima su iz svakodnevnog života – onog, koji su zapamtili pre rata. Prilazim bliže i shvatam da to nisu slike! To je rukom urađen vez na svili veoma težak ali cenjen u svetu…“ Za dugačkim drvenim stolom, poređani jedni uz druge – sede mlade devojke, dečaci i mladići; ispred nekih su razapeta platna, do njih su oni sa malim komadima drveta koje rezbare, ili oni koji od običnih kamenčića prave razne ukrase.

Prelazimo u drugu prostoriju. U njoj nas dočekuje mladić (bez nogu).

Osmehnu se, lagano klimnu glavom i odmah započinje da priča. Naš vijetnamski vodič Tancin prevodi: „Država se postarala da nam obezbedi smeštaj i hranu. Posebno smo zadovoljni što svakodnevno imamo posao – u zavisnosti od sposobnosti i izbora. Među nama ima vrlo darovitih i svaki član radi ono za šta se opredeli tako da se osećamo korisnim – što je veoma važno za svakog pojedinca. Moram priznati da se najviše radujemo – poseti i susretu sa – vama ljudima koji pređu veliki put – i dođu da nas posete, da razgovaraju sa nama i razgledaju naše radove. Niko još niko nije izašao odavde a da nije kupio nešto što smo napravili. Naročito nam je drago kad dođu stranci. Veoma smo ponosni i srećni da ovo što napravimo stigne u razne zemlje sveta, a sad i u vašu“, govori mladić bez nogu koji nas sa štakama isprati – do izlaza žute kuće.