Vijetnam: Zemlja dobrih ljudi

U Mi To nismo išli zato što je to glavni grad ekonomije, obrazovanja i tehnologije, nego zato što je na reci, na jugu, gde je toplo i blago.

Doručkovali smo na prijatnoj, otvorenoj hotelskoj terasi. Hleb je predivan. I džem od jagoda. Kasnije ćemo sve vreme u Vijetnamu, na putevima i u naseljima, gledati prodavce hleba, bageta i drugih vrsta ukusnog peciva pored puta. Penaste vekne. Bam mi, vijetnamski hrskavi baget s raznolikim dodacima, namazima po izboru. Nudili su nam i vijetnamske punjene palačinke od pirinčanog brašna. I slatkiš če, u čaši, sa sojinim mlekom, ili voćnim sokom. U to se može staviti i crveni pasulj, voće, pirinač ili slatki krompir.

S terase smo gledali u vodoskoke i zlatne ribice, a s visine hotela do ulaznih vrata spustio se natpis SREĆNA NOVA GODINA; proslava Nove godine završavala se tih dana.

Po broju stanovnika, ni upola od mog Novog Sada. O, kako je u pravu bila Orijana Falači kada je zapisala da je Vijetnam bio lep i radostan pre rata. Gradić Mi To mogla sam obilaziti danima, mogli su i meseci da prođu, da sedim pored reke, ali je susret sa starim, dobroćudnim Ti Liom bio nesvakidašnji. Upoznali smo se na njegovom ostrvu, kako je tvrdio, mestu zaštićenim od turista, što i nije bilo tačno, ali je tačno da je imao najlepši vrt i retko kada viđen mir, tišinu i mnogo, o, kako mnogo raznog voća.

Već oko osam sati krenuli smo iz Vung Taua za Mi To, što znači „Lepa gospođa“, i taj put trajao je četiri sata. Jačinu sunca ubrzo smo osetili kada nam je pukla guma. Sve je treperilo od sjaja, ni sunčane naočare nisu mnogo pomogle. Jedna žena čistila je svoje dvorište, sve se prašilo, razmahala se, nigde đubreta, mlati po prašini; stajali smo ispred male, montažne prodavnice svega i svačega. Malo naselje uz put. Na velikom tremu ispred kuće, naslagala žena saksije, u njima bonsai, a iznad, okačene u drvenim saksijama, mirisale su orhideje. Bolje da je cveće zalivala i zemlju isprskala; žara i vrućina, a ona mlati metlom, od prašine joj kosa pobelela. Dva dečaka prepirala su se oko razapete zelene ležaljke, pobedio je manji, ali tek što je legao, stariji ga je izvrnuo. Žena je metlom razrešila otimačinu, uvalila se, podbola metlu i piljila k nama.

Ubrzo nakon što je guma promenjena, zastali smo da onu probušenu zakrpimo. Tu je i radoznalaca bilo više. Sin bi se još i poigrao s decom koja su se okupljala, ali ga je ljutila baba s crvenom bojom na ustima, od panbetela koji je žvakala. Prvi put je to video, meni je bilo poznato odranije – ali neću valjda ponovo pominjati Indiju. Moj Muž je, pak, gledao kako je jedan mladić iskočio iz autobusa koji se ni zaustavio nije – i pao, ali luda sreća ga je rukom anđela spasla, i on je otresao prašinu s pantalona i otrčao niz put.

Do ostrva brodicom, bolje reći ogromnim drvenim čamcem, ništa međusobno nismo progovarali, motocikl je brundao, a brundali su i stotine drugih koji su plovili rekom. Nestrpljiva sam, moram odmah da napišem, na ostrvu, kako sam, sagnutog nad cvećem, upoznala gospodina Ti Lija. Onako sićušan, odskočio je sa zemlje, nasmejao se, skinuo belu baštensku rukavicu, pružio ruku, a iz druge mi ponudio crveni paradajz. Nije to bio paradajz, ali je bio sličan paradajzu, mogla bih reći, nalik crvenoj jabuci. Kao da se dogovorio s našim Vodičem, mahnuo mu je rukom, pošli smo puteljkom, osvrtala sam se da vidim da li i on korača iza nas. Nije ga bilo. Tek, posle pola sata, kad smo ušli u veliko dvorište, videla sam Gospodina u beloj odeći, opet sa smeškom, kako nam maše i pokazuje pletene stolice raspoređene ispod ogromnog drveta.