Hrana u književnosti: Vino i riba

Vino i riba. Ima li skladnijeg sklada pod nebesima?

O vinu i jelu razne se priče zapodevaju, ima u njima i dosta zanovetanja, važno je samo osnovno pravilo, po boji: svetla hrana – svetlo vino, crveno meso – opet crveno.

Ostalo je već pitanje ukusa, navike, tradicije, podneblja, tipa kuhinje…

Bespogovorno je, međutim, da riba traži vino, da po onoj ofucanoj proverbiji, treći put zapliva.

A vino traži ribu, kao neizostavan prinos, jer, piti na prazan stomak, to bi mogao biti osmi smrtni greh. (O tome smo mudrovali davno-davno, na Svetoj gori, jednog od onih retkih dana uskršnjega posta kada se jede riba i pije dobro monaško vino iz malih čaša od jednog decilitra. Kako prijatelji sa kojima sam obilazio manastire nisu bili skloni vinu, odreda bih ispijao i njihovu meru, blažen i uznet.)

Vino mora biti obavezno spram ribe – morska riba jede se uz crvena i crna vina, a rečna uz bela, sa blagim kiselinama.

Plava riba traži teže crnjake, razblažene vodom.

Oborita riba i morski plodovi idu uz crvena, a lešada, karpaćo i rižot mogu i uz hladan roze.

Riblji paprikaš od šarana, soma i štuke blaži svoju ljutinu špricerima od rizlinga, riba sa roštilja ili talandare podnosi i malo teža bela vina, smuđ orli dopustiće takođe roze, muskat se pije na kraju, uz kolač i kafu, obavezno pre konjaka, kome je već do tog vatrenog vinskog destilata.

Ipak, punu slast, gotovo neuporedivu sa bilo čim drugim meni poznatim, donosi mi uživanje u sopstvenom ulovu.

On mora biti praćen, bolje reći, zaokružen vinom koje sam posebno izabrao, i čuvao ga za takve, sve ređe prilike.

Ne mora to biti nikakva posebna špecija, obavijena kulinarskim slatkorečjem i malim tajnama velikih majstora kuhinje.

Ne, uopšte – ne.

Dovoljan je tanjir friganih bukava ili pirki, kada je o morskoj ribi reč, ili o nekoliko prženih bodorki ili bandara, ne dužih od pedlja, spremljenih po povratku s reke ili jezera.

Tako nekako u mojim mislima protiče savršen dan: rano ustajanje, odlazak na obalu, izlazak sunca, dva, najviše tri sata provedena na vodi, i finale sa nekoliko ribica u čuvarki.

Povratak kući, čišćenje ribe (ne volim taj izraz „čišćenje“ za najčistije biće ovoga sveta, riba se „redi“), usoljavanje, ostavljanje u frižider da meso sazri.

Belo vino već mora biti na tom mestu, crveno negde u hladovini, dva-tri stepena ispod sobne temperature, hladno crno vino za mene je neoprostiv prestup.

U vreo tiganj, sa tri kapi ulja, ređa se riba, prethodno osušena krpom ili papirnim ubrusom i uvaljana u brašno, da ne prska i ne raspada se pri pečenju.

Okreće se kada porumeni, dva-tri puta, potom se izvadi na tanjir i prelije sa malo maslinovog ulja; ko voli beli luk sa peršunom, može i to.

Ne zaboravite limun i sir.

Jede se prstima, uz laku salatu, i pije neko prijatno vino, ne mora biti ni sortno ni arhivsko, već jednostavno pitko, stono vino; zaliva se u malim gutljajima posle svakog drugog zalogaja, tada su i vino i riba najukusniji.

Po večeri, još jedna duga čaša, uz još duži razgovor.

Tako zamišljam i duboku starost, ukoliko je doživim, mirne duge dane ispunjene pričom o ribarenju i vinu.

Buđenje, jutarnja šetnja, obilan doručak, prva dremka, čitanje dragih, obimnih knjiga, nikakvo pisanje, čalabrčak-ručak, prva čaša, druga dremka, i, pred noć, večera na verandi, naspram mora ili neke druge vode.

Poneka ribica, uz malo vina, zasluženog svih prethodnim godinama.

Izrađenom čoveku više od toga ne treba.

I još: Čemu vino, ako nema ljudi?

Zato kažem: vino. I ljudi. Sa osećanjem da sam rekao sve što sam mogao i koliko sam mogao reći.

(Iz knjige Mihajla Pantića Solvitur scribendo, Arhipelag, Beograd, 2019)