Neka mi oprosti Bog, a odmah za njim i ti, postoji nešto na šta sam strašno alergičan, a to je patetika.
Da me ne shvatiš odmah pogrešno, ne radi se o mojoj uobraženosti, niti o nemogućnosti da se prihvati realnost savremenih partnerskih odnosa, već je stvar, naime, medicinske prirode.
Veoma retka bolest.
Problem je u mom stomaku. Grčenje i prevrtanje želuca koje određeni patetični izlivi izazivaju kod mene, ne može se porediti ni sa najstrašnijim trovanjem. Eto, nekoliko puta sam se otrovao jeftinom kineskom paštetom i mogu ti reći da je to ništa u poređenju sa ovim drugim. Zato se patetike jako pribojavam i od nje se čuvam.
Međutim, nje ima posvuda i čovek joj ne može pobeći. Znaš i sama. Zajednički profili na društvenim mrežama, isečene slike ruku, nogu ili veoma popularno, šta se jede, šta se pije, slike… iz čega treba da se vidi taj skladan patetični odnos. Zvuči mi strašno, a tebi?
Iako je često spominjem, to me mnogo me ne dotiče. Plašim se samo da ona ne oboji nešto što volim. Knjige, filmove i tebe.
Za knjige i filmove ću lako. Autore ću momentalno anatemisati i znaću da su se prodali masi, ali šta ću sa tobom?
Zbog svih nedaća koje su me snalazile nikad nisam imao priliku da osetim one čuvene „leptiriće u stomaku“ koji su na osnovu verodostojnih kriterijuma tinejdžerskih časopisa siguran dokaz da ste zaljubljeni. A ako se još u međuvremenu neko dvoumi da li da stupi u seksualni odnos sa svojim partnerom, odgovor časopisa na osnovu postavljene leptirić-dijagnoze svakako će biti potvrdan.
– Da, dajte mu, konačno!!
Prevrtanje želuca i sve kolutanje očima, kao stalni pokazatelj moje bolesti napravilo je od mene monstruma nesposobnog da pokaže osećanja na način kako se ona moraju pokazivati. Postao sam hladan, sračunat i škrt na rečima, a opisivan sam i kao bezosećajan, prepotentan pa čak i drzak.
Nemoj misliti da sam srećan zbog toga i da se time ponosim, štaviše, ja sam zbog toga veoma žalostan.
Tako da, draga, od mene nažalost nikad nećeš čuti da si lepša danas nego juče, jer bi to onda značilo da mi to juče nisi bila ili nisi dovoljno. Jer ako si lepa, onda si lepa uvek i to ne zavisi od toga da li si očešljana ili raščupana, da li si se tek probudila ili si tek našminkana. Tvoju lepotu, za razliku od tebe, ne posmatram u ogledalu već je zidam od svih onih sitnih stvari koje radiš, govoriš, misliš…
Nikada ti neću reći ni to da si najlepša žena na svetu koju sam ikada upoznao, iako ću možda mnogo puta to pomisliti. Jer ako bi to i rekao, i te reči prevalio preko usana, sve bi se razbilo, izgubilo bi na iskrenosti i zvučalo poltronski. Eto ako se slažeš ja bih to radije onda zadržao za sebe, jer mislim da ću te tako više voleti i ti ćeš to videti samo ako znaš da gledaš. Ti bi umesto laskavih reči dobila stotine hiljada poljubaca i onda bi nekako sve došlo na isto, zar ne?
No nije se sve završilo na ovome. Ova čudna bolest izazvala je još gomilu drugih problema. Izgubio sam veru i prestao da poštujem praznike. Pa čak i one najznačajnije. I tako, na dan jednog od najvećih srpskih svetaca, svetog Valentina, umesto da vučem džinovskog plišanog medveda kroz GSP prevoz, ubirajući usput simpatije pripadnica lepšeg pola, ja eto šta radim, sedim u kafani, pijem vino i razmišljam kako bi sve izgledalo da sam samo malo drugačiji. Pitam se da li je do mene, ili je do tebe, ili je do medveda. Ipak mislim da je do medveda i da od onog njegovog krzna dobijem onaj prepoznatljiv svrab kad god ga vidim u blizini.
Ponekad pomislim, kako bi se neko dete obradovalo da dobije svog malog čupavog prijatelja. Obećavam, kad sledeći put sretnem nekog zaljubljenog klipana, lupiću mu jednu takvu ćušku, a medveda oteti i pokloniti nekom detetu. Ta njemu sigurno više treba nego nekoj dvadesetogodišnjoj lenjivici. Verujem da bi se i medved složio kada bi ga neko uopšte i pitao za mišljenje.
Kako na fejsbuk nisam postavljao sve svoje zablude kojih je bilo podosta, onda i nisi mogla videti i verovatno ćeš reći da o ljubavi ne znam ništa.
I to je tačno. I tu si u pravu.
Nikad nisam umeo da je kontrolišem, nikada čak nisam ni probao. Sapleo sam se hiljadu puta i padao u zamke koje sam sebi postavio, gubio sam u igri koju sam sam, smislio, i budio se svezanih ruku, promrzao i ostavljen. Uprkos svemu, ustajao sam iznova i iznova, stresao sneg i gordo podizao glavu i ostajao ponosan.
Ponosan, jer mi je taj pad pokazao da sam i tada ostao čovek, osetljiv i nesavršen, baš onakav kakav sam oduvek želeo da budem.
Ponosan da sam ustao. Sam.
I da sam se bez ičije pomoći oslobodio stega i zakoračio dalje. Da sam čekao i verovao. Da ću te sresti.
I zato nemoj mi govoriti da si stradala. Nemoj mi govoriti da su svi muškarci zli, a da si ti jedino dobra, jer niko nije istinski dobar. Samo su neki ljudi lošiji od drugih. Svi imamo mane, a neke su mi, na primer, toliko drage da ne samo što godinama nisam želeo da ih se oslobodim, nego se u svom ludilu njima čak i ponosim. Ko danas zna šta je mana, a šta vrlina?
Sve se izokrenulo i mi tu ne možemo ništa.
Zato, draga, ne pokušavajmo da razumemo svet. Nikada nećemo moći da ga potpuno razumemo. Nastavimo da mu prkosimo, i odbijamo sve gluposti koje nam nudi. Ne pristajmo na tuđe obrasce sreće, napravimo svoje.
Radimo stvari na drugi način, na naš način. Ako dovoljno budemo želeli, uspećemo i bićemo svoji, i biće nas briga šta drugi kažu.
Neka kažu da se ne volimo dovoljno i da nam je strašno dosadno. Neka nas sažaljevaju i podsmevaju se, ja ni tad neću želeti da zamenim sekund naše sreće za godinu njihove.
I ako me na sve ovo pitaš:
– Jesi li poludeo?
Odgovoriću ti:
– Jesam.
(Tekst sa bloga Nenada Petrovića, Slike iz života jednog idiota http://statemuci.blogspot.rs)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
