Vodopad i dualizam

U turističkoj ponudi Zlatibora je i selo Gostilje. Nalazi se istočno od Zlatibora na nadmorskoj visini od oko 900 metara. Obično se pominje da se u ovom selu nalazi spomen kuća – tipa zlatiborske brvnare, u kojoj se 1881. rodio Dimitrije Tucović, čelnik socijalističkog radničkog pokreta u Srbiji. Zatim, da postoji mogućnost smeštaja u seoskim domaćinstvima i da se u blizini Gostilja nalazi vodopad.
Gostilje je, kako mu je i ime nastalo, u staro vreme bilo mesto za konak mnogim putnicima koji su išli od Užica, preko Kokinog Broda za Hercegovinu i ovde se dobro gostili.
Od Zlatibora, a slično je i od Čajetine, do Gostilja morate preći 18 kilometara, od kojih nekoliko kilometara pred samim selom izlokanim makadamskim putem. Od Vodica stižete solidnim putem u dužini od 13 kilometara, uz mogućnost da u Ljubišu konačite i počastite se ribom iz ribnjaka u restoranu koji je vlasnik nazvao Nacionalna kuća.
Bila je nedelja, pa osim nekoliko posetilaca, nikoga nismo sreli u Gostilju. Pogledali smo spomen-ploče borcima iz svih proteklih ratova i krenuli dalje. Trenutno potok sa svim rukavcima i padovima, mlin na njemu, jezerce i odmorište ispod samog centra sela deluju kao da su ostavljeni da se brinu sami o sebi. Nismo imali gde da kupimo kukuruzno brašno sa potočare i druge tradicionalne proizvode. Nadamo se da je to zato što se ovde oktobar smatra vansezonom.
S mesta iza zelenog fudbalskog terena, gde smo ranije obično sretali baku koja je čuvala krave i nudila grančice gloga za zaštitu od uroka – zapažamo novu ambijentalna građevinu. Restoran pored samog vodopada s više betoniranih terasa je izuzetno mesto i velika privilegija za goste. Za naše prilike vodopad je atraktivan, visok je oko 20 metara, bistra voda se uz huk sliva u bazene okružene drvećem i raznim rastinjem. Ispod vodopada staza vodi nekoliko stotina metara nizbrdo i obavezno je treba proći. Reč je o neobičnoj i živopisnoj prirodnoj stazi koja prolazi pored i preko slapova, oko kraških stena, preko drvenih mostića, tako da izgleda kao da smo u nekom egzotičnom i mističnom kraju. Staza se spušta sve do kanjona reke Katušnice u koji rečica utiče kroz vodopad visok desetak metara, podeljen u dva slapa, pa opet, kao neka dvostrukost – dualizam prirode, ulazi u reku s obe strane ostrvceta.
Tu posetilac može preko metalnog mosta preći na drugu stranu reke, ali pažljivo jer su neke ploče na mostu počele da se odvajaju. Predahnuli smo na stazi koja vodi prema drugoj strani kanjona. Uživali na suncu gledajući u strmi spust vodopadne rečice. Najraznobojniji kamenčići su lepota ove obale, pronalazimo i vrganje, šipak, trnošljivu.
Okolina Gostilja je smirujuće lepa jer je u jesen zelenilo prošarano crvenkastom i bronzanom bojom bukve i pozlaćenim livadama. To je mesto gde još možete videti stabla čuvene stare požegače i stogodišnjih domaćih jabuka: kolačare i šumatovke.
Po povratku iz Gostilja u pravcu Zlatibora, vrlo brzo se stiže do raskrsnice s koje možete da skrenete levo do najvišeg vrha ovog kraja Čigote (1.422 m n/v). S njega se vide ili naslućuju ne samo prelepa mesta iz okoline, nego i Sirogojno, Trnava, Rožanstvo ili, na drugoj strani, Ribničko jezero u koje se uliva Crni Rzav, Tornik, Dobroselica, Vodice. Uzvisina Čigota, prekrivena travom, pogodna je za savremene letače-paraglajdiste, ali i za višesatnu planinarsko-grebensku turu do vrha Čuker, pa pored Jedinog bora i Spomenika do Zlatibora.
Nadamo se da će dve komponente savremenosti, proizvodno-komercijalna i potreba zaštite autentičnosti vodopada i prirode ovog kraja, ostati u ravnoteži. Da je to moguće simbolično pokazuju ona dva slapa i dva rukavca koji, neometajući jedan drugog, istovremeno mirno i energično, utiču u Katušnicu.