Smestili smo se na salašu prijatelja Miroslava blizu železničke stanice u Futogu. Miroslav je na jednom visokom stubu napravio gnezdo za rode i nazvao je svoj salaš „Rodin salaš“.
Ali još čeka da rode nasele gnezdo. Železnička stanica je danas ružna. Retko prolaze vozovi jer je država zapustila železnicu a prevoz putnika i tereta se vrši autobusima i kamionima. Ranije je bilo drugačije. Seljaci su koristili teretne vozove da bi odaslali svoje proizvode. Ponekad sam pratio oca kada je zapregom vozio kupus na dva kilometra udaljenu teretnu stanicu. Futoški kupus je bio čuven. Roditelji Miroslava i moji su se poznavali. Pričao mi je da je želeo da bude slikar, dok je otac hteo da on uzgaja lekovito bilje. Taj posao nije uspeo jer kupci za vreme raspada Jugoslavije nisu plaćali. Miroslav je nakon očeve smrti prvo radio kao nadzornik pumpi što su pumpale vodu preko nasipa u Dunav. Imao je dosta slobodnog vremena, ali je plata bila mala. U Sloveniji je naučio kuvarsku veštinu i odlučio da se osamostali. Prodao je zemlju, sagradio na salašu još jednu kuću sa kuhinjom i dve prostorije sa sedamdeset mesta za svadbe, rođendane i druge proslave. Ima još dve sobe za noćenje. Hildegard i ja smo noćili u dvokrevetnoj sobi. Dok se vrata nisu ugradila u odaju su uletale laste, u jednom uglu svile gnezdo. Ono je ostalo na zidu kao dekoracija. Miroslavu i njegovoj supruzi Dragici vikendom, kada ima gostiju, i deca pomažu. Kuću je lepo obojio i pokazao puno ukusa pri usklađivanju boja. Poznavali smo se još kao članovi odbojkaške ekipe za seniore „Futoški rekreativni udarači“ koje sam bio ugostio u Erlangenu. Učestvovali su na internacionalnom mešovitom odbojkaškom turniru na travi u Bambergu. Njima se taj turnir dopao pa su sledećih godina organizovali isti takav u Futogu. Miroslav uzgaja kokoške, patke i morke. Ima i pitomog crnog psa i sedam umiljatih mačaka svih veličina i boja. Između kuća je veliko travnato dvorište. Na drugoj strani nove zgrade Miroslav namerava da uredi kamp za goste koji putuju biciklom uz Dunav i traže prenoćište. Dan pre povratka u Nemačku pozvao sam futoške odbojkaše na druženje uz pivo, vino, rakiju i pecivo. Živahno smo razgovarali. O politici niko nije govorio, ni ja kao gost. Ipak nisam prećutao temu bacanja plastičnog smeća uzduž Dunava. Priznali su da je divlja deponija smutnja, ali izlaz iz toga niko nije znao. Zbog turskih ratova zemlja je bila opustošena i napuštena. Habzburška monarhija je u 18. veku odlučila da te predele naseli prvo podanicima iz nemačkog govornog područja. Već sa austrijskom vojskom i saveznicima išle su zanatlije sa porodicom. To su bili prvi naseljenici. Za mnoge podanike ukazala se prilika da se oslobode kmetstva. Prvo su samo podanici katoličke vere smeli da se isele. Vernici protestantske vere su došli samo do Beča. Tamo su morali da odluče ili da pređu u katoličku veru ili se vrate. Ali mostovi ka staroj domovini su bili srušeni jer su prodali sve što su posedovali da bi se otkupili od posednika. Tek u trećoj seobi Švaba (1781-1787) pod Josipom II i posle njegovog Patenta tolerancije i podanici drugih vera smeli su da imaju svoju veroispovest i emigriraju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
