Kažu meteorolozi biće još lepih dana u oktobru, pa evo predloga za jedan „lep dan plus“. Krenite ujutru, obdanica se već dobro skratila, prema Novom Sadu, može i starim putem, pa ispred mosta udarite levo pored Petrovaradinske tvrđave putem za Beočin, prvo do Banoštora, čuvenog po dobrim vinima.
Ovi penzioneri, što vas već godinama podsećaju na izuzetnost Fruške gore, probali onomad QUET suvo belo vino iz Banoštora, te odlučismo da degustacijom tog vina počnemo jedan subotnji izlet. U Banoštoru lako pronađemo put do najpoznatije vinarije, gde nam rekoše da je tu prerada, što izgleda samo nama nije bilo poznato. Uteši nas ljubazna meštanka: „Tu, malo napred, desno s puta videćete vinariju „Šijački“, prave odličan „šardone“, a ima još nekoliko aktivnih vinarija…“ . Tako i uradimo, dočeka nas ogromna pitoma doga, a ljubazna Ivana i njena koleginica nas upoznaju sa proizvodnjom u porodičnoj vinariji, probasmo tri vrste, odlučismo se za „šardone“… „dođite nam opet“, pozdravismo se sa Ivanom i dogom i odosmo put Šišatovca.
Impozantan manastir sa znalački uređenim dvorištem u zelenilu. Bratstvo, nigde nikoga, otvorena vrata, po običaju uđemo, upalimo sveće, ostavimo nešto priloga na ikone, pogledamo deset metara visok ikonostas oltara, probamo na dvoja zaključanih vrata konaka i krenusmo do dva kilometra udaljene Petkovice. Za razliku od strogog, gotovo vojničkog reda krupnog zelenila u Šišatovcu, ovde su sitniji četinari tuje, aleja sa cvećem, saksije krajem stepeništa… Manastir je posvećen Svetoj Petki, vodi ga igumanija Antonina, devet monahinja i jedan duhovnik, koji se staraju o besprekornoj urednosti manastira i okoline a nađu vremena za proizvodnju meda i vina (kvalitet se valjda podrazumeva).
Vraćamo se prema Beočinu, ručamo izvanrednu riblju čorbu i ribu, šta bismo drugo na Dunavu na vidikovcu kod odvajanja puta prema S. Mitrovici, prolazimo kroz Rakovac, nedaleko od istoimenog manastira opisanog u jednom ranijem izletu i stižemo u manastir Beočin. Izdaleka prepoznajemo ambijent sestrinstva. Igumanija Ekaterina za svojih 50 godina od ruševine pretvorila je manastir u svetinju za ugled. Sa svojih dvadesetak monahinja i iskušenica udahnula je manastirskom ambijentu lepotu i duhovnost koja se oseća na svakom mestu. Stižemo na večernju molitvu koju vodi igumanije sa nekoliko monahinja. Topli, zvonki glasovi kao da ne pripadaju vremešnim ženama izazivaju veoma prijatan osećaj. Prilazi nam jedna od slobodnih monahinja i poziva u malu crkvu zadužbinu Mirka Dubroje da nam očita molbu za zdravlje nas i naših bližnjih pred ikonom Presvete Bogorodice za koju kažu da je stara 500 godina. Izgovara molitvu jasno ali veoma brzo, kao oni spikeri:…“posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom“. Molitva traje petnaestak minuta, posle koje krećemo kućama prepuni izvanrednih utisaka. Ta Fruška gora!!!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
