Vranje: (Ne)vidljivi Vranjanci iz male kutije

Ključni medijski iskorak za tada veliko Vranje za koje se pročulo da u ovom gradu njegovi žitelji imaju vrednoću Japanci bio je „projekat“ koji će uz tadašnje „Vranjske novine“ kao nedeljnik dodati samo aromu da se uz čitanje nešto može i slušati.

Prerano preminuli Čeda Marković, bio je prvi direktor, sa iskustvom u višegodišnjem vrhu državnog establišmenta i pravi čovek za otvaranje radio stanice u Vranju. Uz njega su današnji penzioneri Vladimir Ranđelović, Jovanka Marinković, Radoman Irić, Dragana Stanisavljević, Voja Nikolić, a kasnije veliki „tim“ sa Snežanom Nikolić, Slavoljubom Žunićem, Srbom Nikolićem, Zoricom Stojanović, Stojanom Radojlović Jovanović, Vitomirom Nikolićem, Perom Stojanovićem i svim koji su nadolazili sa godinama i vremenom koje je tražilo nove glasove, a program nudio izazove.

Program je počinjao u podne i trajao do 18 sati. Dnevnik se pod obavezno snimao u vreme kada je Radio Vranje prenosilo Novosti dana Radio Beograda 1. Niko nije mogao da sedne pred mikrofon dok to ne bi odobrila komisija iz Hilandarske 2 koja je redovno dolazila prilikom prijema svakog novog člana redakcije.

Učili su druge, učili se i oni sami i vrlo brzo bili jedna od respektabilnih članica bivšeg Udruženja lokanih radio Stanica Srbije. Radio Beograd 2 je svakoga dana u 17 sati emitovao polučasovni program koji bi danas mogao da se poistoveti sa TV platformom „Srbija danas“.

Radio je pokrivao i susedne opštine ali su se prilozi dopisnika iz Preševa (Ćire Dejanovića), Trgovišta (Dimčeta Velinovića), Vladičinog Hana (Radivoja Stošića) kao i onih iz Jumka, Zvaravača i Simpa čitali spikerski. Svako nije ni mogao, a bogami ni smeo pred mikrofon.

Mala redakcija, u kojoj se proizvodilo šest sati programa, a vremenom i sa godinama mnogo više uživala je tih osamdesetih tako što bi posle redakcijskog sastanka koji je bio u 9 ujutru, odlazilo sa ne malom količinom „JTO“ bonova za topli doručak pod obavezno u „Zanatlijski dom“ na stotinak metara od sedišta Radio Vranja. Pao bi tu i po koji jutarnji špricer, a potom radni zadaci, nakon čega sledi montaža sa magnetofona marke „Uher“ za dnevnik koji je emitovan tačno u 16 sati svakoga radnog dana.

Godine, decenije, a sada sve pomalo zaboravljeno i poprilično tiho, od kada je Radio Vranje postala privatna firma. Signal se čuje, možda i dalje, ali sa mnogo manje ambicije i iskrenosti koju radio kao medij poseduje.

Srećan rođendan svima koji su živeli sa ovim medijem, preživeli, a sada tek da ga i malkice slušaju. Ovo je sasvim malecni doprinos za istoriju radija u Srbiji.