Vranje: Novi broj i novi majstor

Štroku skini. Zaperi se. Operi dupe. Među noge blato imaš. Tako zbore stari Vranjanci, čekajući da zamene ono što se zove klokot ručne pumpe po sokacima. Bilo nekada. Danas, tu vodu pretaču cevi vodovodske, bojleri sa emajliranim kazanima, vodovod… Sve teče, ali se i kvari. I kad imaš vode, prljavština ti može gospodarit.

Tehnika nam nije jača strana, ali kad bojler procuri, onda tu majstor treba. On će biti taj kome ruku celivaš da kvar popravi. Pišem pesnički, a ne znam kako da sačuvam kap vode, kap prokišnjene strasti kad se staviš pod tuš koji vodu greje, a bogami meša i hladi.

Sad konkretno: Letnje jutro. Bojler suzi. Kap po kap voda curi. Isključuj iz struje to bure što nas pere, slušam ženu. Odgovaram: Normalno je sve što naiđe to nas zaustavi. Usred kuće, na svu sreću drugi „mozak“ tople vode da nam znoj sa kože skine.

„Imaš sreće, kvar je mali. Kupi sondu i kupanje sad nastavi“, poručuje mi majstor rođak, govoreći da je ovo „kvar najmanji“ što se u olovnom „škembetu“ bojlera mogao da se desi. Kupih sondu, posle tri dana dođe rođak majstor, da to ugradi, a bojler i dalje vodom brže bolje čim on ode ponovo „krvari“.

Majstor rođak više nema vremena. Adresu novu traži. Od prodavnice gde se bojleri prodaju ja majstorsku ruku tražim. Telefoni, telefoni. Pozivi da kroz etar obećanja stižu. „Sutra pre podne. Danas nikako“, veli majstor jedan koga zovem.

Podsećam ga ujutru a on obećava da će doći kad po podne budem u kući. Ne dolazi da zakrpi te kapi, koje same kroz metalno bure hode. Nema Njega majstora. Ja u kući usred grada. Noć pa to još uvek curi.

„Zovi sutra, nemam snage da pobedim dnevno svih petnaest bojlera“, odgovara mi majstor. Kad se najavio, kuću našu nije prepoznao pa krenuo dalje. Bojler suzi, i dalje traži naslon svoj u majstoru, „lekaru“ koji nikako da prekine kućni „lavež“.

Novi broj. Novi majstor. Čekanje na poziv. Još jednom odlazim na donji sprat gde još uvek mogu da sa „Deligradom“ budem na „Ti“ ko brat sa bratom. Perem znoj. Majstora čekam da se pobedi ono za šta leka ima. Zlatnih ruku, međ zanatlijama ovde sada nema. „Svi sve znaju, majstori su oni pravi, čekaj samo da procene da li je kvar mali!“, govori mi gvožđar stari i nudi mi novi mobilni majstorski broj.

Kap, kap. Voda stiže. Ona svoj put nalazi i kroz bojler što na majstora usred grada Vranja čeka putuje da kroz reči protekne neka uteha. Tuš, ali trubački me čeka. Majstora i dalje nema.