Vranje: Put tihog nedolaska

Koračam brzo ka centru grada, ali usput me zaustavlja ta tabla. Skretanje sa dnevne trase koraka koji svakodnevno samo tlače u trenju moje cipele i pogled. Tabla „Baba Zlatina ulica“. Kao zvezde uramljene u kamenu, ćuti ta kaldrma.

Napuštam „dnevnu stazu“ putanje. Krećem ka kapiji kuće Baba Zlatine u kojoj je sam, samo sa babom odrastao „Bora Zlatin“. Krećem da stanem, pred ulaznim vratima. Još jednom. Po ko zna koji put, ili prvi od kada je u nedolazak otišla draga gospođa. Majka. Unuka Borina, još jedna baka: Zora Živadinović Davidović, slikarka, kostimografkinja. U nedolazak otišla je pre koje svitanje. Otišla da nas podseti.

Kuća zatvorena. Rekonstruišu je majstori. Radi se da staro „staro mi dajte“, ostane onakvim kakvo i treba da bude. Zamadaljena vrata. Pogled ka sivom nebu zime nad gradom. Tek po koja vrana. Razmahnutih krila. I ona nadleće i ćuti. „Gore visoko. Dole tvrdo“, baš kao što je Boran Zlatin činodejstvovao perom.

Progledah ka kući kroz ogradu na te ukočene šimšire. Bunar. Satrulele grede. Ćepenak na krovu diše nagrižen vlagom. Mačak osluškuje slobodu dvorišta. Nedolazak sija. I nikad ga više biti neće. Ostali smo bez baba Zore, a ona prethodno bez sina Zorana. I sve u toj sporosti godina sa velikom brzinom. Nema buke, onih „čalgidžija“ što od „Bilački han vodeše Mitka“ da mu „poju“ „žal za mlados i da gu vikav da mu se još jednom vrne“. Primećujem to stajanje i hod kroz vreme a da nikada nisam uspeo da sebe uverim da je to onaj nadolazeći put nedolaska. A taj put „carski“, „širok“ je nad svima nama. Hodimo njime. Mi, ovde možemo da skrenemo ka „Baba Zlatinoj“, oni u Vršcu ka ulici Vaska Pope, u Karlovcima ka Stratimirovićevoj, u Somboru da zastanu pred Laze Kostića kuće…

Sve i sve pod ovim nebom. Malim da nas pokrije. Zagreje. Uništi prolaznost kao neumitnost. Opravda starost pred onim što je rođenje i smrt. Između samo koraci, koraci… Hod po sutrašnjem danu koji postaje sećanje. Neću dalje niz ulicu „Baba Zlatinu“. Neću. Nema kome da se vratim i sa kime da glasom pregrejem sivilo neba i otvorim sunce da zasija kao mesec usred noći…

Ostaje molitva da Zora Živadinović Davidović, unuka „Bore Zlatinog“, u Vranju dobije svoje spomen-obeležje. Da nedolazak bude kamen sećanja koji trpi svaki naš zaborav. Lojanica za gospođu Zoru pred kućom njenog dede…