Vranje: Svi se rastrčali, a Borčilo ćuti i gleda

Odgledaše Vranjanci i film „Nečista krv“ sa podnaslovom „O grehu predaka“. Ko da danas mi nismo grešni prema Bori. Crveni tepih za aktere ove vizuelne priče, aplauzi i ovacije.

Izgubila se možda i kritičnost, jer je Bora za ljude ovde više simbolična poštapalica, a sve manje ono što je on zapravo bio i ostao. Površnost guta sve, mlade i stare, zna to Bora dok smireno sluša odjeke vremena na svom spomeničkom postamentu u parku koji je tako dugo rekonstruisan i rekonstruisan. A ulica sa njegovim imenom kao da je prošla svoj vek. Prvo je „podšišana“ kocka, razvaljeni trotoari da bi se ukopale cevi i ko zna šta već.

Ni mostić na gradskoj reci nije se dao lako rekonstruisati, pa se bunio, opirao ponirao, nestajao dok nije postao normalan za gaženje. Godinu i više ispisivan je taj „rukopis“ rekonstrukcije. I ovo je Borčilo oćutao, nemajući šta da komentariše znajući odavno da je „gore visoko dole tvrdo“.

I bibliotekari sa mudrošću u goste pod Borin doksat dovedoše ovoga leta pisce iz regiona. Hrabro, lepo i očekivano za prostor koji ne treba da bude samo „skladište istorije“, no živi prostor reči koja se „diže i lepi za mesečinu“.

Glumci iz kuće sa piščevim imenom objaviše da narednih dana putuju u Crnu Goru. Da, na more, da ga vide, a da Crnogorci čuju reči „Nečiste krvi“, trosatne epopeje koju je režirao baš ambiciozno talentovani reditelj Vranjanac Jug Đorđević.

I sve se opet zakovitlalo oko Bore, jer će na dan piščevog rođendana u novu zgradu teatra biti novo, sasvim novo izdanje festivala pozorišnog.

Da vidimo, da čujemo, komentarišemo i budemo po ko zna koji put domaćini onome što često drugi bolje poznaju od samih Vranjanaca kada je u pitanju Bora.

Pismenost se svela na neverbalnu komunikaciju, bez reči, skraćenicama i smajlovima, da nas Bora sačuva, a Bog oprosti što to, iako moramo, ređe činimo.